Koliko su maštoviti misaoni eksperimenti?

U napuštenoj šumi pada drvo. Ako nema nikoga ko bi mogao da čuje stablo koje pada, da li ono proizvodi zvuk? Odgovore i argumente možete slagati beskonačno. Možete povesti diskusiju sa ljudima u okruženju ali nećete pronaći rešenje za koje se pouzdano može reći da je tačno. Jednostavno, nema načina da ovako nešto empirijski proverite. Ipak, pitanje nije besmisleno a rasprave koje se oko njega vode imaju svoju svrhu, tačnije dovode nas do preispitivanja pojma opažanja i njegove povezanosti sa objektivnim svetom, kao i ulogom onog ko opaža u konstituisanju stvarnosti.

Odstustvo mogućnosti empirijske provere da li su istinite tvrdnje da pad drveta proizvodi, odnosno ne proizvodi zvuk, ukazuje da je ovaj problem na terenu udaljenom od eksperimentalnog metoda. Međutim eksperimenti koji se odigravaju isključivo u glavi onog ko o njima razmišlja stari su koliko i filozofija.

Termin “misaoni eksperiment” formulisan je tek u 19. veku. Danski fizičar i hemičar Hans Kristijan Ersted najverovatnije prvi koristi ovu sintagmu u svom spisu “Prolegomena za opštu teoriju prirode” oko 1812. godine. Krajem 19. veka se austrijski fizičar i filozof Ernest Mah detaljnije bavi misaonim eksperimentima, prvenstveno govoreći o njihovoj ulozi u prenošenju znanja učenicima ali i značaju za fiziku i poredeći ih sa onima koji se mogu izvesti fizički.

Mada većina poznatih misaonih eksperimenata spada u domen filozofije, za koju se često govorilo da se njom može baviti iz svoje fotelje jer empirijsko iskustvo nije od presudnog značaja, misaoni eksperimenti imaju svoje mesto čak i u fizici. Njima su se bavili i Galileo Galilej, Albert Ajnštajn i Ervin Šredinger koji nije mogao fizički da postavi svoj čuveni eksperiment sa mačkom koja je istovremeno i mrtva i živa sve dok ne pogledamo u kutiju.

U KUTIJI NIJE SAMO MAČKA, VEĆ I BUBA

Eksperiment sa mačkom u kutiji Šredinger je formulisao 1935. godine. Otprilike u isto vreme jedan od najvećih filozofa dvadesetog veka, Ludvig Vitgenštajn, u kutiji zamišlja bubu i u svom delu “Filozofska istraživanja” kreira jedan od najpoznatijih misaonih eksperimenta u svojoj oblasti.

Zamislimo grupu ljudi u kojoj svako ima kutiju na kojoj je ispisana reč “buba” i može da vidi samo sadržaj svoje kutije. Za njega je buba ono što se nalazi u njegovoj kutiji dok neko drugi ovom rečju može nazvati sasvim drugu stvar ili čak praznu kutiju. Ovu situaciju Vitgenštajn poredi sa upotrebom reči “bol”.

Naime, svako bol poznaje samo iz svog iskustva i dok razgovaramo sa drugima o bolu ne znamo šta tačno oni imaju na umu niti kako ga osećaju. Za filozofiju duha bol je veoma značajan fenomen jer predstavlja jaku ali i sasvim ličnu senzaciju o kojoj ipak razgovaramo sa drugima.

O bolu kroz misaone eksperimente osamdesetih godina dvadesetog veka piše i američki filozof Dejvid Luis koji nas navodi da zamislimo “ludi bol i marsovski bol”, odnosno osobu koja oseća bol kao i mi ali to sasvim neobično manifestuje kroz svoje ponašanje i sa druge strane Marsovca koji se ponaša kao i mi kada nas nešto boli ali zbog drugačijeg organizma ne oseća bol na isti način. Za koga ćemo od njih reći da oseća bol, pita se Luis.

Svojom neobičnošću i maštovitošću misaoni eksperimenti privlače pažnju pa su stekli populatnost koja prevazilazi granice filozofije i nauke. Deo su popularne kulture, mogu se pronaći zanimljiva objašnjenja u vidu animacije ili kratkih razumljivih predavanja, pa i komični stripovi. Gotovo svakog izazivaju da njima “namuči” svoj mozak čak i onda kada ne zna ništa o filozofskim pravcima koji su podstakli njihov nastanak i na šta su autori ovih eksperimenta tačno želeli da ukažu.

Upravo ta neodoljivost ih čini veoma važnim elementom filozofije kroz vekove, pa su ih koristili i antički mislioci pre Sokrata, kao što je Zenon koji govori o kornjači bržoj od Ahila. Za razliku od fizičkih eksperimenata, onoga ko ih sprovodi ništa ne ograničava, a nemogućnost dolaženja do sigurnog i tačnog odgovora bi se pre mogla nazvati prednošću nego manom jer mnoge pretpostavke suočava sa novim pitanjima.

Ako je Mah primetio da jedna vrsta misaonih eksperimenata ima didaktičku ulogu u nastavi fizike, njihov značaj za nastavu filozofije je verovatno još veći. Oni upečatljivo uvode nove koncepte, ideje, i teraju na razmišljanje “izvan kutije” čak i kada govore upravo o kutijama.

IZ KUTIJE U SOBU

Pojedini motivi se provlače kroz više misaonih eksperimenata. Odvojenost od spoljnog sveta se ne ilustruje samo kutijom već i eksperimentima u kojima se neko nalazi u zatvorenoj sobi. Filozof Džekson se suprotstavlja fizikalizmu, odnosno pretpostavci da ne postoji ništa izvan fizičkog. To čini, između ostalog, tako što 1982. godine opisuje neobičnu sobu neuronaučnice.

U ovom misaonom eksperimentu Meri živi u crno-beloj sobi i nikada nije videla boje, ali je u svom poslu izvrsna i odlično poznaje kako funkcioniše ljudsko opažanje boja pa i sve njihove fizičke karakteristike. Tačnije, naučila je sve što se može naučiti o bojama a da ih nikada nije videla. U jednom trenutku ona izlazi iz svoje sobe ili se dogodi kvar na njenom crno-belom računaru i pojave se boje.

Kada prvi put ugleda crvenu jabuku, da li je Meri naučila o bojama nešto što do tada nije znala, ptia se Džekson koji navodi na zaključak da postoji znanje koje se može steći samo ličnim iskustvom i da se ne mogu sva mentalna stanja svesti na fizičke procese.

U zatvorenoj sobi se koju godinu ranije našao i filozof Džon Serl, ali samo u svom čuvenom misaonom eksperimentu “Kineska soba” koji je jedno vreme smatran i testom veštačke inteligencije. Tezu da računar ne može da ima svest koliko god imitirao procese koji se odigravaju u našem mozgu, Serl ilustruje tako što zamišlja sebe kako sedi u sobi i kroz vrata dobija pitanja na kineskom. U sobi ima samo pravila na engleskom koja razume i pomoću njih uspeva da odgovori na pitanja tako da ljudi sa druge strane vrata misle da su se sporazumeli dok on u stvari ne razume ni reč.

DEMONI FILOZOFIJE

Među problemima koji zaokupljaju filozofe ima onih koji su posebno pogodni za misaone eksperimente, kao što su odnos uma i tela, svest, mogućnost veštačke inteligencije ali i sama mogućnost saznanja i opažanja sveta oko nas. Sredinom 17. veka u svojim “Meditacijama o prvoj filozofiji” Rene Dekart razmišlja o saznanju na način koji je ostao neprevaziđen u istoriji filozofije.

Čitajući ovo delo imamo utisak da se slavni filozof i matematičar igra postavljajući sebi pitanja da li se vara da ima ruke, noge, glavu i u jednom trenutku dolazi do čuvenog misaonog eksperimenta. Šta ako umesto dobrog boga postoji svemogući zli demon koji nas sve vreme vara i čitav spoljašnji svet koji opažamo je iluzija?

Dva veka kasnije pojavljuju se još dva čuvena demona, Laplasov koji zna lokaciju i momentom svakog atoma pa pomoću Njutnovih zakona može da predvidi budućnost i otkrije sve o prošlosti, i Maksvelov koji može da napravi razliku između molekula koji se sporo i brzo kreću pa uspeva da sruši drugi zakon termodinamike.

Demoni kao motiv u misaonim eksperimentima prelaze granice onoga na šta možemo da utičemo pa su veoma pogodni za različite pretpostavke, pa još ako su zli kao Dekartov ne prestaju da bude maštu. Zajedno sa Platonovom alegorijom o pećini, Dekartov demon je poslužio kao inspiracija autorima klutnog filma “Matriks”, a u 20. veku filozof Hilari Patnam kaže da iluzije možda stvara zli naučnik i da smo mi samo mozgovi u tegli.

Savremena filozofija, a naročito filozofija duha i epistemologija u svojim misaonim eksperimentima pune su horor i fantastičnih elemenata. Zombiji, vanzemaljci, nepoznate planete sa neobičnim bićima i zakonitostima suočavaju nas sa suštinskim pitanjima u stvarnom svetu.

KAKO IZGLEDA BITI SLEPI MIŠ?

Neobičan i nedokučiv pogled na svet krije se i u stvarnim bićima kao što su slepi miševi. U čuvenom tekstu “Kako izgleda biti slepi miš” iz 1974. godine američki filozof Tomas Nejgel problematizuje izjednačavanje fizičkih procesa sa svešću navodeći čitaoca da zamisli kako izgleda slepi miš.

Koliko god znao o anatomiji, načinu života i ponašanju ovih životinja čije se opažanje sveta bitno razlikuje od našeg, čovek nikada neće steći perspektivu sveta slepog miša, tvrdi Nejgel. Čak ni ako se postepeno pretvori u njega.

Ukoliko se složimo sa Nejgelom, ne moramo ići tako daleko i pokušavati da se transformišemo u slepog miša jer ne možemo imati perspektivu ni drugih ljudi koliko god o njima znali jer šta ako naša “buba” nije isto što i tuđa? Susret sa granicama saznanja je u isto vreme interesantno i iritantno iskustvo. Možda su misaoni eksperimenti neodoljivi baš zato što nas do ovih granica dovode.