Saznanja

Kako su vakcine promenile svet?

U osamnaestom veku čitavu Evropu mučila je ista bolest – crne boginje. Širile su se nekontrolisano, leka nije bilo a godišnje je umiralo po nekoliko stotina hiljada ljudi. Među njima, bilo je i nekoliko vladara i članova njihovih porodica. Carica Katarina velika bila je veoma uplašena. Dobro se sećala svog dolaska u Rusiju i prvog susreta sa budućim suprugom Petrom Trećim, koga je u svojim zapisima opisivala kao “odvratnog” zbog ožiljaka na licu koje su mu ostavile preležane boginje. Sa druge strane, imao je sreću da preživi bolest od koje je njegov predak Petar Drugi umro kao četrnaestogodišnjak. Petar Treći je tada bio sasvim mali dečak, ali bolest poznata kao “crne boginje”, na ovaj dvor, kao i u mnoge evropske porodice će se vraćati više puta, pa je tako od nje preminuo i verenik carice Jelisavete. Sve ovo imala je na umu Katarina Velika koja je nakon smrti jedne od dvorskih dama, 1768. godine odlučila da bude prva osoba koja će u Rusiji probati novo sredstvo imunizacije otkriveno u Velikoj Britaniji. Tako će ne samo zaštiti sebe, svog sina i najbliže saradnije, već i da podstakne druge da učine isto.

Detalj sa slike "Katarina Velika u garderobi za krunisanje", Vigilija Eriksena

Vakcina još uvek nije postojala. Carica se podvrgla neuporedivo opasnijem načinu imunizacije, ali u to vreme jedinom dostupnom, koji je uz sve rizike uspeo da spasi milione života. Reč je o inokulaciji koja se na britanskom ostrvu primenjivala već decenijama, a podrazumevala je direktno unošenje klica zaraznog materijala kako bi se dobio blaži oblik bolesti, a zatim stekao imunitet. Umesto sadašnjih vakcina koje sadrže oslabljen ili mrtav oblik virusa, a nekad i samo njehove proteine ili druge agente koji podsećaju na sam uzročnik bolesti, u procesu inokulacije zdravim ljudima je kroz ogrebotinu u organizam unošen živ virus izvađen iz plika obolele osobe. Pored rizika da se sama osoba koja je prošla kroz ovaj vid imunizacije zarazi, postojala je opasnost i da postane prenosilac bolesti. Međutim, kao što je već rečeno, drugog načina da se izbegne surova bolest još uvek nije bilo.

PESNIKINJA KOJA JE TRAŽILA LEK

Inokulacija je u Englesku stigla iz Carigrada 1721. godine zahvaljujući pesnikinji Meri Montegju. I sama je preležala velike boginje, od kojih je njen brat umro, a primenu ovog metoda videla je na svom proputovanju kroz Osmansko carstvo gde je boravila kao supruga ambasadora. Danas je osim po prenošenju medicinskih saznanja, najpoznatija po “Pismima iz Turske”, koja su produbila interesovanje Evropljana ka orijentalnoj umetnosti, ali i podstakla žene da se posvete putopisnoj prozi. Nakon nje razvija se čitava tradicija ženskih haremskih putopisa, koja opstaje sve do 20. veka, a jedna od njenih nastavljačica bila je i spisateljica Jelena Dimitrijević.

Ako se vratimo nazad u istoriju, lako je uvideti da su danas vakcine bezbednije nego ikad. Proces istraživanja i kliničkih ispitivanje ja obično dug, a na tržištu se pojavljuju samo one vakcine koje donose najveću moguću korist uz najmanje moguće rizike.

Osamnaesti vek je bio na izmaku kada je engleski lekar Edvard Džener pronašao bezbedniji i sigurniji način zaštite od virusa velikih boginja. Tačnije, njegov izum je bio prva vakcina na svetu, a naziv joj je dao po latinskoj reči za kravu. Nakon što je čuo glasinu da radnici koji rade sa kravama razvijaju blaži oblik bolesti jer su u velikom broju slučajeva već zaraženi kravljim boginjama (variolae vaccinae), gnoj iz ruke jedne mlekarice ubrizgao je osmogodišnjem dečaku što ga je zaista zaštitilo od velikih boginja. U čast ovog pionirskog poduhvata, Luj Paster je 1881. godine predložio da se sve vakcine nazovu imenom koje je Džener predložio. Naravno, u to vreme već se razvijala nova generacija ovih medicinskih sredstava, koja je bila daleko bezbednija. Tih godina Paster pronalazi i vakcinu protiv pileće kolere i antraksa i donose se prvi zakoni o obaveznoj vakcinaciji.

Edvard Džener i prva vakcinacia protiv velikih boginja, 14. maj. 1796, slika Ernesta Boarda

Ako se vratimo nazad u istoriju, lako je uvideti da su danas vakcine bezbednije nego ikad. Proces istraživanja i kliničkih ispitivanja je obično jako dug a na tržištu se pojavljuju samo one vakcine koje su proverene i koje donose najveću moguću korist uz najmanje moguće rizike. Nekim ljudima bi vakcine mogle da nanesu štetu, ali imunolozi i lekarski stručnjaci takve pacijente prepoznaju i ne preporučuju im vakcinaciju. Njih će štiti imunitet ukoliko se vakcinišu svi oni za koje rizik ne postoji. Tako smo došli do trenutka kada je u najvećem broju slučajeva, jedini neželjeni efekat vakcinacije crvenilo ili blaga temperatura i kada su mnoge zarazne bolesti iskorenjene ili svedene na mali broj slučajeva. Među iskorenjenim bolestima su i same velike boginje, što je zvanično objavila Svetska zdravstvena organizacija 1980. godine, a tome je prethodila duga globalna kampanja za vakcinaciju.

KAD SE ELVIS VAKCINIŠE

Vakcina je značajno ograničila dečju paralizu, a u dvadesetom veku umesto carice, najveći motivator građana jedne države bila je rokenrol zvezda. Pedesetih godina 20. veka u Sjedinjenim Američkim Država od ove bolesti je oboljevalo oko 25.000 građana godišnje, a među tinejdžerima i odraslima je vladalo uverenje da oni ne moraju da se vakcinišu. Zato je u toku velike kampanje 1956. godine pre emisije Šou Edvarda Sulivana, pred novinarima vakinisana najveća zvezda tog vremena, Elvis Prisli. Fotografije samog čina su preplavile Ameriku što je u ovoj zemlji dovelo do pada obolelih za 90 odsto. Danas je ova vakcina, prema listi Svetske zdravstvene organizacije, jedan od naejifikasnijih i najbezbednijih medikamenata. Prema podacima ove ustanove, u svetu je 1988. godine bilo oko 350.000 oboelih od dečje paralize, a 2018. godine samo trideset troje.

 

Elvis Prisli, foto: Wikimedia Commons

Među značajnim vakcinama koje su imale zanimljiv razvojni put, nalazi se i vakcina protiv gripa. Njoj je prethodilo otkriće nastalo tokom pandemije Španske groznice 1918. godine kada se uspešnom pokazala transfuzija krvi oporavljenih pacijenata novim pacijentima. Tridesetih godina 20. veka istraživači sa vanderbit univerziteta saopštili su da su uspeli da u kokošijim jajima uzgajaju soj virusa H1N1 koji je izazvao ovu smrtonosnu bolest. Isti način je kasnije primenjen i za uzgajanje virusa gripa pa je do četrdesetih godina razvijena odobrena prva neaktivna vakcina koja je korišćena za vreme Drugog svetskog rata. Danas se vakcina protiv gripa preporučuje starijim ljudima, hroničnim bolestima i osobama koje na svom radnom mestu dolaze u kontakt sa većim brojem ljudi, a pre svega medicinskim i gerontološkim radnicima, i prima se sezonski. Pokazala se kao efikasna u sprečavanju bolesti kod velikog broja ljudi, dok jedan deo dobije grip, ali zahvaljujući njoj klinička slika je blaža.

Mnogi medicinski stručnjaci, istraživači, ali i laici, vakcine smatraju jednim od najvećih dostignuća čovečanstva. Sve je počelo od ideje da mala doza mikroorganizma koji uzrokuje bolest može izazvati rekaciju imunog sistema i sprečiti nastanak i razvoj bolesti, ali metodi su vremenom usavršavani kako bi postali što efikasniji i bezbedniji, a spektar bolesti protiv kojih možemo da se vakcinišemo postaje sve širi. Ipak, za neke od njih, to još uvek nije moguće, ali ukoliko se napori istraživača širom sveta pokažu uspešnim, svaka od novih vakcina biće velika pobeda čovečanstva.