Zaboravljena arhiva profesora Aleksandra Kostića

“Profesor Aleksandar Kostić bio je jedna od poslednjih renesansnih ličnost 20. veka. Osnivač je Histološkog instituta pri Medicinskom fakultetu, ali je i jedan od osnivača Veterinarskog i Farmaceutskog fakulteta. Bio je prvi lekar koji se bavio seksologijom. Bavio se i medicinskom terminologijom i autor je višejezičnog medicinskog rečnika. Komponovao je, bio je pijanista, pisac, interesovao se za arheologiju i paleontologiju, bio urednik stručnih i naučnih časopisa”, kaže dr Nela Puškaš, sa Instituta za histologiju I embriologiju “Prof. dr Aleksandar Đ. Kostić” Medicinskog fakulteta u Beogradu.

Povod za razgovor je izložba “Tajne iz zaboravljene arhive” koja je krajem 2022. i početkom 2023. godine bila postavljena u Galeriji nauke i tehnike SANU i čija je autorka dr Puškaš.

Zašto je ova arhiva bila zaboravljena i kako ste je otkrili?

Tokom renoviranja podrumskih prostorija na našem Institutu pronađena je drvena komoda koja je vratima bila okrenuta ka zidu tako da ni zaposleni koji su tu svraćali nisu bili sigurni šta se u njoj nalazi. Kada smo otvorili vrata, pronašli smo suvo zlato. Oko 2000 fotografskih staklenih ploča na kojima su uglavnom snimci histoloških preparata. To je bilo prvo veliko otkriće jer niko od zaposlenih nije znao da ove ploče postoje. Nakon toga je krenuo moj istraživački rad i na policama naše biblioteke pronašla sam još oko 3000 fotografskih staklenih ploča. Na njima su negativi histoloških preparata, pacijenata, zgrada Medicinskog fakulteta, Instituta i procesa njegove izgradnje, kao i portreti poznatih ili manje poznatih sugrađana.

Profesor Kostić je iz političkih razloga 1952. godine udaljen sa Medicinskog fakulteta. Bio je protivnik partijske pripadnosti kao glavnog kriteriuma prilikom zapošljavanja. U takvim okolnostima prema njegovoj zaostavštini se nije odnosilo sa poštovanjem. Ona je sklonjena, ali da li su prethodne generacije profesora znale da to postoji, nisam sigurna. Čak i da su znali ogroman je posao sve to obraditi i analizirati. Te ploče ne prati adekvatna dokumentacija i veliki trud je uložen da bi se one identifikovale.

Jedna od najvećih zasluga profesora Kostića je osnivanje Histološkog instituta. Kako je institut nastao?

Profesor Kostić je diplomirao na Medicinskom fakultetu u Strazburu 1921. godine, a mentor mu je bio vrhunski svetski histolog prof. Pol Buen. Na inicijativu kolege Miloša Đ. Popovića, specijaliste stomatologije, profesor Subotić je napravio kontakt sa doktorom Kostićem i ušli su u prepisku oko angažovanja na Medicinskom fakultetu, koji je osnovan 1920. godine. Već naredne godine je profesor Kostić dobio rešenje o imenovanju za honorarnog profesora histologije i embriologije. U tom momentu je formalno osnovan Institut, ali nije posedovao svoju zgradu niti nastavna sredstva. Profesor je uz pomoć i podršku prof. Buena u Strazburu napravio kolekciju od između 2000 i 3000 histoloških preparata koji su predstavljali prvu tekovinu Instituta. Vraća se u Beograd u januaru 1922. i dobija na raspolaganje u Vojnoj bolnici prostoriju za koju je jednom prilikom napisao “dobio sam sobu u kojoj osim četiri zida, poda i plafona ničega nije bilo”. Nakon nepuna dva meseca počinje nastava histologije. Institut je uskoro prebačen u Fizički institut Filozofskog fakulteta, a 1924. godine u Školu za nudilje Društva crvenog krsta i tu je proveo skoro tri godine. U međuvremenu završena je zgrada Instituta koju je delio sa Institutom za fiziologiju. Za vreme boravka u Školi za nudilje profesor je uspeo da pokrene fotografsku laboratiriju. Fotografijom se bavio još kao srednjoškolac, a po odlasku na fakultet bio je u prilici u Francuskoj da se sretne sa tehnikom fotografisanja histoloških preparata. Osim saradnje sa kolegama sa Medicinskog fakulteta, fotografsko odeljenje je uspostavilo saradnju i sa drugim institucijama. Pored fotografija iz oblasti medicine u zaostavštini se mogu naći i fotografije različitih motiva iz oblasti prirodnih nauka, zatim arheoloških eksponata ali i procesa izgradnje, kao i sam enterijer Instituta. Pronašli smo i značajan broj ploča na kojima je zabeležena arhitektura Beograda između dva svetska rata.

Na fotografijama je primetno da je Institut bio dobro opremljen.

Institut je kompletno završen 1926. godine. Fiziološki i Histološki institut su delili zgradu koja je imala dva krila povezana centralnim delom u kome je bio smešten zajednički amfiteatar i prostor koji je pripadao Fotografskom odeljenju. Na osnovu dostupne dokumentacije i novinskih tekstova možemo zaključiti da se radi o zgradi koja je bila ponos Medicinskog fakulteta između dva rata, kako u arhitektonskom smislu tako i u pogledu tehničke opremljenosti. Zgradu je projektovao arhitekta Svetozar Jovanović, a figuralnu kompoziciju u zabatu je uradio vajar Živojin Lukić. Sama zgrada je počela da se gradi na prostoru pored Odeljenja za tuberkulozne, koje je projektovala prva žena arhitekta u Srbiji, Jelisaveta Načić. Ta zgrada je služila kao bolnica, a u Prvom svetskom ratu je bila oštećena. Po sanaciji nije mogla da posluži za potrebe boravka pacijenata pa je ustupljena Medicinskom fakultetu za Institut za fiziologiju. Kada se krenulo sa izgradnjom nove zgrade ideja je bila da se uklopi u novu zgradu, ali procene su pokazale da je objekat u toj meri oštećen da je bilo jeftinije srušiti najveći deo, a manji deo ostaviti i dozidati krilo zgrade koje je zatim pripalo Institutu za histologiju. U zajedničkom delu je bio imponzantan amfiteatar. Ideja je bila da se pored nastave koristi i u druge svrhe, projektovanje filmova i veća okupljanja pa je bio vanserijski tehnički opremljen, sa pet pokretnih tabli i svetlarnikom iznad koga se nalazio sistem za zamračivanje.

Kakvu sudbinu je zgrada doživela tokom rata?

Krov je u nekom momentu krajem tridesetih godina počeo da prokišnjava i 1941. je obavljena njegova rekonstrukcija. Sanacija je završena 5. aprila, a već 6. aprila u ranim jutarnjim časovima Beograd je bombardovan i oba krila zgrade su bila pogođena i skoro potpuno uništena. Jedino što je ostalo je centralni deo zgrade, koji je bio značajno oštećen. Nakon bombardovanja, profesor Kostić je zajedno sa zaposlenima uspeo da spasi iz ruševina deo inventara i prebaci ga u prostorije fotografskog odeljenja. Međutiim, tokom okupacije nemački vojnici su u nekoliko navrata dolazili i odnosili inventar, tako da je mnogo toga trajno izgubljeno. Po okončanju rata s obzirom na velike potrebe fakulteta za prostorom brzo se krenulo sa rekonstrukcijom zgrade. Stara krila su potpuno uklonjena a na njihovom mestu napravljena nova dok je centralni deo rekonstruisan. Zgrada je bila u duhu nove arhitekture i novog vremena.

Značajan je rad profesora Kostića na medicinskom rečniku.

Profesor Kostić je upisao fakultet 1912. godine u Nansiju, ali je dva puta prekidao studije radi učešća u Balkanskim i Prvom svetskom ratu. Još kao student počeo je da se interesuje za medicinsku terminologiju i da zapisuje termine. U njegovom legatu u Grockoj se nalazi drvena kutija koja je zajedno sa njim prešla albansku golgotu i u kojoj je čuvao beleške. Godine 1924. izdao je prvi histološki rečnik, a zatim nastavio da radi na medicinskoj terminologiji i taj rad je kulminirao 1956. izdanjem prvog medicinskog rečenika koji je do danas doživeo nekoliko dopunjenih izdanja.

Velika je bila i njegova ljubav prema muzici.

Paralelno sa gimnazijom je završio srednju muzičku školu, a tokom studija medicine, je pohađao i pijanističke kurseve. Bavio se i komponovanjem. Nakon Drugog svetskog rata i nakon udaljavanja sa Medicinskog fakulteta, ipak je nastavio da gaji svoje talente i da radi na njima. Njegov sin, naš poznati komozitor Vojislav Voki Kostić, je pokušao da mu organizuje solistički koncert na Kolarcu 1969. godine, ali s obzirom na okolnosti pod kojima je udaljen i u narednom periodu se susretao sa neprijatnostima, pa je i taj koncert zabranjen. Međutim, profesor Kostić je beskrajno mnogo vremena proveo pripremajući se za koncert i da trud ne bi ostao nezabeležen, na inicijativu njegovog sina u Studiju 6 Radio Beograda snimljen je planiran program, koji je obuhvatio 19 Šopenovih kompozcija, tako da i danas postoji zapis.

Kada govorimo o porodici, i supruga profesora Kostića je značajno uticala na razvoj nauke i medicine u Srbiji.

Profesor Kostić je još tokom srednjoškolskih dana upoznao svoju buduću suprugu, gospođicu Smilju Joksić, koja je takođe bila francuski đak i završila medicinu. Venčali su se 1919. u Francuskoj, a kasnije su se zajedno vratili u Beograd. Bila je prvi ukazni asistent na Histološkom institutu. Kasnije je prešla na Kliniku za pedijatriju i bila je prva žena docent na našem fakultetu. Posebno se bavila tuberkulozom i zalagala za uvođenje i primenu BCG vakcine. Inače, Aleksandar Kostić je 1940. dobio Orden francuske legije časti za doprinos razvoju medicinske nauke, dok je dr Smilja Kostić Joksić 1952. dobila isti orden upravo za doprinos u uvođenju i primeni BCG vakcine na prostorima bivše Jugoslavije. I ona je bila udaljena sa fakulteta, a oboje su zajedno sa grupom nastavnika slične sudbine moralno rehabilitovani 2001. godine na sednici nastavno-naučnog veća.

Da li su nastavili da se bave naukom i nakon toga?

To udaljavanje nije uticalo na prestanak njihovih aktivnosti. I po udaljavanju sa fakulteta profesor Kostić je nastavio da radi na medicinskoj terminologiji i rečnik je izašao 1956. godine. Još tokom rada na fakultetu je napisao nekoliko udžbenika iz oblasti histologije i embriologije i čak i po njegovom udaljavanju oni su doživeli još nekoliko izdanja i iz njih se učilo do sedamdesetih godina prošlog veka. Pored toga, Kostić je prilikom kopanja temelja za letnjikovac u Grockoj naišao na veliki broj paleontološko-arheoloških artefakata, tako da je period nakon Drugog svetskog rata iskoristio i za prikupljanje artefakata sa njihovog i okolnih imanja. U Legatu u Grockoj se mogu videti delovi zbirke koju je ostavio za sobom. Profesorka Smilja, osim što je pomagala suprugu u pripremi rečnika, imala je svoju praksu i postoje zabeležena sećanja nekih Gročanaca da su se, kada bi bračni par dolazio u Grocku, mogle videti kolone zaprežnih kola ispred njihove kuće, kojima su roditelji dovodili decu na pregled kod nje.