U trećem veku pre nove ere Kinom je vladao car Šen Nong koji je verovao da je za zdravlje dobro piti proključalu vodu. Jednog dana prilikom obilaska udaljene oblasti carstva zaustavio je povorku kako bi se odmorili. Pre nego što se osveže vodom, morali su da je po želji cara prokuvaju, a onda je u nju sa obližnjeg grma slučajno upalo osušeno lišće. Napitak se veoma dopao caru pa je tako, prema legendi, nastao običaj spremanja i konzumiranja čaja.
Istorijski dokumenti ne ukazuju tačno kada i kako je nastao ovaj napitak, danas najpopularniji na svetu posle vode. Svakako je pre nove ere postao simbol Kine, a arheolozi su 2016. godine pronašli najstariji materijalni dokaz. Odnosno, u grobnici cara Đing Dija, koji je preminuo pre oko 2150 godina, pored ostalog blaga uočeno je i lišće ove biljke visokog kvaliteta. Međutim, za vreme dinastije Tang (618-906) počinje njegova široka upotreba, ne samo u postojbini već i u Japanu, Koreji i Vijetnamu.
Upravo u vreme vladavine dinastije Tang kineski pisac i mislilac Lu Ju, poznat i kao “mudrac čaja” napisao je prvu knjigu o ovoj biljci, uzgoju, pripremi, konzumiranju i tako je nastala čitava umetnost ispijanja čaja.
NAPITAK KOME SU SE SAMURAJU KLANJALI
Za pripremu čaja se koristi lišće zimzelenog grma Camellia sinensis, ali se čajem nazivaju i slični napici od različitog lekovitog bilja i voća. Zeleni čaj u prahu, koji se naziva mača, otkrivaju kineski zen monasi u 9. veku, a do kraja 12. veka upravo preko monaške zajednice prenosi se i u Japan. Čaj je imao poseban statuts u budističkim hramovima i koristio se u meditacijama. Međutim, bio je važna za još jednu zajednicu – samuraje. Pripadnici ove japanske kaste su organizovali i “slepe” konzumacije u kojima su se takmičili da li će prepoznati vrstu i poreklo čaja. Sama priprema za njih je bila značajna koliko i ispijanje, a vremenom ta svečanost postaje važan deo samurajskog života
Mada je Indija danas najveći potrošač čaja u odnosu na broj stanovnika, običaj ispijanja vrućeg napitka stigao je tek sa prvim britanskim plantažama
Ceremonije su se održavale u skromnim čajnim sobama, najčešće kolibama sa što manje ukrasa, čija su vrata bila toliko niska da su gosti morali da se saginju prilikom ulaska što simbolizuje poniznost. Pred vratima su ostavljali svoje oružje jer prilikom ispijanja čaja svi su jednaki. Čaj u prahu su prelivali vrućom ali ne proključalom vodom i mešali ga metlicom od bambusa, a činija se prenosila iz ruku u ruke.
Dok je u kineskom društvu čaj pravljen prvenstveno zbog uživanja, u Japanu je dostigao status umetnosti. Njihova ceremnija ispijanja čaja “ćado” traje četiri sata i podrzumeva obrok i dva služenja čaja uz koji se gotovo obavezno razgovara o umetnosti i uzvišenim temama.
KAKO JE POPODNEVNI ČAJ POSTAO BRITANSKI OBIČAJ?
Portugalski sveštenici i trgovci su prvi doneli čaj u zapadnu Evropu u 16. veku, a za njegovo širenje kontinentom su odgovorni i Holanđani. Otprilike u isto vreme se čaj prvi put pominje na engleskom jeziku u jednom pismu, a o njemu su pisali i trgovci koji su putovali u Kinu. Vek kasnije počinje da se prodaje u Britaniji ali zbog visoke cene još uvek nije ušao u široku upotrebu. Naviku ispijanja ovog napitka u Britaniju je donela portugalska princeza Katarina od Braganse kada se udala za kralja Čarlsa Drugog. Čaj se pio na dvoru, Englezi su počeli da mu dodaju mleko i šećer, a crni je bio popularniji od zelenog. Najpre se pio samo u posebnim prilikama, na festivalima i za vreme praznika, ali je tokom 19. veka postao znatno jeftiniji jer su Britanci počeli da uzgajaju ovu biljku u Indiji.
Danas se u Velikoj Britaniji čaj pije svakodnevno i kod kuće i u čajdžinicama i njim se poslužuju gosti čim uđu u kuću. Poznat je kulturni stereotip da u ovoj zemlji poseban status ima čaj u 5 uz koji se obično služe i kolači. U vreme kada je stigao na ostrvo, kafa je već bila popularna ali su u kafee odlazili samo muškarci. Žene su optuživale ovaj napitak da čini njihove muževe sterlinim pa su zadovoljno prihvatile čaj.
Mada je Indija danas najveći potrošač čaja u odnosu na broj stanovnika, u ovu zemlju običaj ispijanja vrućeg napitka stigao je prilično kasno – tek sa prvim britanskim plantažama.
Kolonisti su počeli da gaje čaj na području na kom su mu pogodovali klimatski uslovi želeći da razbiju monopol koji je nad ovom biljkom imala Kina. Lokalno stanovništvo nije bilo zainteresovano da i samo proba tražen napitak sve do sredine 20. veka kada počinje velika reklamna kampanja. Inače, i u Šri Lanku, koja je veliki proizvođač čaja, ovu biljku su uveli Britanci.
DOLAZAK ČAJA IZ KINE U RUSIJU
Polovinom šesnaestog veka dvojica kozačkih atamana, Petrov i Ljalješev, dobili su priliku da tokom posete Kini probaju vruć napitak od biljke čaja. Ništa slično u svojoj domovini nisu pili, a tek pola veka kasnije mongolski kan šalje preko ambasadora Vasilija Starkova ruskom caru na poklon 68 kilograma lišća čaja. Poklon je najpre dočekan zbunjeno i bez razumevanja zašto bi ova biljka ikome bila potrebna, ali ubrzo je sklopljen ugovor sa Kinom o redovnim isporukama a čaj je postao i simbol Rusije.
Legenda kaže da su staklene čaše sa metalnim postoljem nastale u jednoj peterburškoj čajdžinici kako gosti ne bi primetili da li je čaj slab
Naselje Kjahta je bilo sa svojim vašarom centar trgovine između dva carstva, a u evropski deo Rusije čaj je prevožen u sanducima na sankama. Do početka 19. veka ovaj napitak postaje važan deo plemićkog života, dobrim delom pod uticajem iz Engleske i Francuske, i još uvek je bio skup za širu upotrebu. Međutim, jako brzo se pojavljuju prve domaće plantaže u Gruziji i čaj postaje čak i deo vojničkog obroka, a u Sankt Peterburgu se otvaraju i prve čajdžinice. Izgradnja Transsibirske železnice početkom 20. veka učinila je čaj još jeftinijim i dostupnijim.
Čak i najskromniji domovi i najsiromašnije kolibe u Rusiji su u 19. veku imale samovar, specijalni uređaj za prirpemu čaja koji dugo može da održava odgovarajuću temperaturu. Najviše se pio jak crni čaj, a Rusi su dodavali i nove ukuse koji su se proširili i na zapad Evrope.
I danas je u Rusiji čaj omiljeno piće uz koje se najčešće posle ručka provodi vreme sa porodicom i gostima. Pije se uz neku poslasticu, a što je gostoprimstvo veće, čaj bi trebalo da bude jači. Često se pije iz posebnih staklenih čaša sa metalnim postoljem, a legenda kaže da su nastale u jednoj peterburškoj čajdžinici kako gosti ne bi primetili da li je čaj slab. Naime, prethodno se pio iz šolja sa siluetom grada koja se mogla videti ukoliko je napitak svetle boje.
POPULARNOST ČAJA DANAS
Mada se od davnina govori o blagodetima ispijanja čaja i u 21. veku sprovedeno je mnogo kliničkih istraživanja sa ciljem da se utvrdi koliko je uspešan u sprečavanju različtih oboljenja, još uvek nema dokaza da je ova biljka zaista zdrava. Sa druge strane, niko ne poriče da je prijatno ispijati ovaj napitak, a posebno ne dovodi u pitanje njegov socijalni i kulturološki značaj.
U Srbiji su najpopularniji čajevi od biljka kao što su kamlica, nana, kantarion, žalfija, a u poslednje vreme češće se koriste zeleni i crni čaj. Može se reći da je još uvek dominantna kafa, ali u Turskoj odavno nije tako. Ova država je trentuno jedan od najvećih potrošača, ali i veliki proizvođač čaja. U Maroku je omiljen čaj od nane koji se služi u šarenim šoljama sa svežim lišćem ove biljke. U Mjanmaru se čaj i jede, a u Sjedinjenim Američkim Državama je najpopularniji ledeni čaj.
U Kini gotovo na svakom koraku možete naići na čajdžinicu, bilo da je reč o stambenom ili poslovnom kvartu. U njima se često služe i grickalice, a popodne su gužve tako velike da neke rade čak i noću. U Južnoj Americi čaj nikada nije bio naročito popularan, a na ovom kontinentu se najviše pije u Čileu.
U regionu Sahel, na južnom rubu Sahare čaj se pije u društvu i to u tri ture, što traje nekoliko sati a za to vreme se vode razgovori i pričaju priče. Prva tura je gorka kao smrt, druga mešovita kao život, a treća slatka kao ljubav.
