Kako je Egipat došao u Srbiju

“Sakupljanje staroegipatskih artefakata kod nas se odigravalo u aristorkatskim slojevima, pre svega na teritoriji Vojvodine. Same egipatske studije kod nas tek kasnije uzimaju maha. Prvo dolazi do kreiranja zbirki a onda do naučne akademske obrade”, kaže Emilia Epštajn iz Muzeja afričke umetnosti.

Emilia Epštajn bila je gošća trideset treće epizode Eureke povodom izložbe “Pod lupom: Staroegipatske zbirke u muzejima u Srbiji”, koja je bila izložena u Muzeju afričke umetnosti 2019. godine, a čiji su autori Nenad Marković, Aleksandra P. Bojović, Milica Naumov i Emilia Epštajn.

Zašto je Egipat u prošlosti bio tako privlačan Evropljanima?

Emilia Epštajn: Ta neverovatna mistika Egipta privlači Evropljane od 18. i 19. veka, kada se dešavaju prva arheološka istraživanja i iskopavanja. Na našem podneblju to interesovanje je bilo pod uticajem Zapadne Evrope, kao centra naučnog istraživanja. U muzejima možemo da posmatramo kako su se zbirke kreirale i vidimo da interesovanje kod nas nije direktno vezano za velike istraživačke arheološke misije koje su bile ključne, na primer, za britansko, nemačko, francusko interesovanje i upućivanje ka lokalitetima u samom Egiptu.

Mi smo tu od 19. veka, a u muzejima širom Srbije možemo da pronađeno staroegipatske predmete i artefakte. U nekim slučajevima to su pojedinačni predmeti, a u nekim i čitave zbirke. Ukupno u našoj zemli ima od 190 do 200 staroegipatskih predmeta.

Ova izložba ne razotkriva samo Egipat, već i šta se krije u muzejima. I tu ste morali da “kopate”?

Emilia Epštajn: Jeste, bilo je “kopanja”. Indirektan cilj nam je misionarski. Dotakla nas je činjenica da većina ovih predmeta nije videla svetlost dana, već su se nalazili u depoima. Ne možemo da krivimo muzeje. Izlaganje pojedinih predmeta, naročito veoma starih, zahtevno je i postoe konzervatorski uslovi koji moraju da se ispune.

Kako su ovi predmeti dolazili u Srbiju?

Emilia Epštajn: Dolazili su preko onih ljudi koji su putovali u 19. veku, kada to nije bilo lako dostupno. Većina predmeta je došla iz podneblja koje potpada pod Austrougarsku i taj kultuni milje. Tako se najveći broj predmeta nalazi u muzejima na području Vojvodine (Subotica, Sombor, Vršac). U vršačkom muzeju imamo najznačajnije kolekcije staroegipatske umetnosti i artefakata. Neka vrsta aristokratije krajem 19. veka, bivajući pod zapadnim kulturnim uticajem i ponesena tim istraživanjima koja uzimaju maha, poprima interesovanje za Egipat. U većini slučajeva ovi putnici idu u pravcu Levanta na neku vrstu hodočašća, ali zbog načina na koji se putovalo, Egipat je bio neminovan.

Šta se sve nalazi u ovim zbirkama?

Emilia Epštajn: Uglavnom ima amuleta i sitnijih predmeta, kao i manjih primeraka broznanih skulptura. Nisu svi predmeti dospeli u naše muzeje preko kupovine koja se odvijala u 19. veku i u samom Egipatskom muzeju u Kairu. U Užicu je pronađen najstariji artefakt koji datira iz petog veka pre nove ere. U pitanju je skarabej koji se našao na teritoriji Srbije zato što su ove oblasti pripadale Rimskom carstvu.

Treći način nabavke predmeta su pokloni između predsednika u novojoj istoriji, odnosno posle Drugog svetskog rata. Zvanični pokloni Titu se nalaze u Muzeju Jugoslavije. Među njima je bronzana statua Ozirisa sa primesama zlata i nekoliko vazi, odnosno posuda od alabastera. Statua Ozirisa je bila jedini predmet koji je Tito držao u svojoj spavaćoj sobi. Ona predstavlja vladara podzemnog sveta i božanstvo koje je trebalo da obezbedi prolazak duše u večno boravište. Tu vidimo sa jedne strane starogipatsko verovanje u onaj svet, po kome kada umremo moramo da težimo daljem postojanju i najgora stvar koja može da nam se desi je da u podzemnom svetu ponovo umremo. Vidimo i velikog vladara Tita koji u svojoj sobi u poznim godinama drži tu jedinu skulpturu koja treba na neki način da mu pomogne u njegovom budućem onostranom putovanju.

Spomenuli ste predmete koji su pronađeni zahvaljujući Rimljanima. Među njima je i jedna zanimljiva statua egipatskog sveštenika pronađena kod Sremske Mitrovice?

Emilia Epštajn: Da, ona je veoma interesantna. Nalazi se u nečemu što je bila kraljevska palata i činila je neku vrstu inventara. Iz perioda je valdavine Dioklecijana. Utvrđeno je da su Rimljani imali dosta interesantan i dugotrajan odnos sa Egipćanima. Poštovali su njihovu materijalnu kulturu. Određeni obelisci su završili u Rimu. Sa druge strane, možemo da osvedočimo da ovaj tip predmeta (u pitanju je samo glava ali pripadala je čitavoj skulpturi koja bi stajala u dvoru) znači da su i stari Rimljani sakupljali ono što im se sviđa. Možemo da pratimo dugo istoriju trajanja te potrebe određenih klasa ljudi da sakupljaju i potvrđuju svoj status kroz vredne predmete. Na kraju, ta glava, u nekom praktičnom smislu u drevoegipatskom kontekstu, služila je kao neka vrste votivne figure. One su se iznosile na određenim svečanostima, nalazile su se u hramovima, a kasnije su se sakupljale i menjale svoje mesto. Kao votivne figure, one su darivane različitim organskim materijalima ili živim bićima koje su primirivale božanstvo i sa njima komunicirale.

Šta je motivisalo prve putnike koji su odlazili u Egipat da donose predmete? Da li su to bili suveniri ili je postojala motivacija da se ti predmeti izlože javno i da im se nauka posveti?

Emilia Epštajn: Na našim prostorima je uglavnom dolazilo do kreiranja zbirki unutar porodica, a te zbirke su kasnije dolazile u muzeje kao poklon. Kao primer možemo da navedemo Oskara Vojnića, putnika iz Subotice koji je bio deo lokalne aristokratije i odlazi u Egipat u svojim dvadesetim godinama. Ne odlazi da bi sakupljao predmete, ali to je nešto što može lako da se ponese i to je više neka vrsta suvenira. Tako su se kreirale prve zbirke.

Ovi predmeti nas ne vraćaju samo u daleku prošlost Egipta, već nas vraćaju i u bližu prošlost i upoznaju sa ljudima koji su predmete donosili?

Emilia Epštajn: Spomenula bih još neka imena koja su odlazila takoreći na safari u egzotične krajeve, pa su prolazili kroz Egipat. Balint Fernbah dolazi iz imućne porodice brodovlasnika iz Apatina. Njegovo ime se nalazi među imenima darodavaca Gradskog muzeja Sombora. On 1899. godine poklanja muzeju amulete od fajansa i ogrlice, odnosno niske perlica. Bitno ime je i Vilhelm Vetl koji je sastavio zbirku od 65 predmeta koji 1896. dolaze u Vršački muzej i do danas čine centralnu odnosno najveću kolekciju staroegipatske umetnosti kod nas. Treba da pomenemo i da je Paja Jovanović bio zainteresovan za orijent tako da je i on putovao u Egipat.

Interesatna je i priča o Beogradskoj mumiji?

Emilia Epštajn: Ona je deo poduhvata jednog ambicioznog čoveka. To je Pavle Riđički koji je imao na umu začetke muzeologije. Ovaj dobrotvor i mecena umetnika je na putovanje krenuo u poznim godinama, tačnije imao je 80 godina. U “svetu zemlju” je putovao preko Egipta odakle je doneo Beogradsku mumiju koja se danas nalazi u Narodnom muzeju. Bio je donekle svestan “patriotske” dužnosti i da se nalazi u povlašćenoj poziciji zbog mogućnosti da putuje. Nije tako lako doneti čitavu mumiju, to je bio pravi poduhvat. Imao je na umu muzej i želeo da to bude kulturno dobro koje će našu sredinu približiti zapadnoevropskim tendencijama.

Rituali sahranjivanja značajni su za upoznavanje Starog Egipta, a koliko je smrt igrala važnu ulogu u njihovom društvu?

Emilia Epštajn: Citirala bih svog kolegu Nenada Markovića koji kaže da je pogrešna percepcija da je egipatska kultura bila kultura smrti. Činjenica je da je ostalo mnogo toga vezanog za zagrobni život, od monumentalnih piramida do crteža i ikonografije. Međutim, nje sve bilo usmereno na smrt. Mnogo se polagalo na to kako čovek živi. Kroz njihovo shvatanje onog sveta i omogućavanja duši ulaska u večni život, vidimo da puno toga mora da se odradi u ovom životu. To je pravičan život koji prati red univerzuma i koji podrazumeva u društvenom pogledu veoma konkretne načine ponašanja. Između ostalog, na nekim od papirusa se vide zapisi u kojima duša pokojnika govori da nije učinila ništa loše životinjama. Taj posmrtni svet jeste bio bitan i arheologija kao takva se bazira na onome što je iskopano ali to je uvek samo deo čitavog kompleksa priče.

Oni su svet posle smrti zamišljali kao ogledalo sveta na zemlji u idealnim uslovima. Ako je neko na ovom svetu imao nešto što bi se moglo nazvati slugama, onda su se sa pokojnikom sahranjivale i takozvane ušapti figurine koje su prvo shvatane kao predstave samog preminulog, ali je posle primećeno da ih vrlo često ima 365, što znači da za svaki dan u godini ima nekog slugu da mu pomaže na onom svetu. To veliko bogatstvo koje nalazimo u sahranjivanju ljudi, ogledalo je toga da će im sve to trebati na onom svetu.

Kada imamo na umu zagrobni život, interesanatan predmet je kanopska vaza. Bile su interesantne jer su se u njima čuvali različiti delovi tela koji su se vadili pre mumifikacije. U tim vazama su se čuvali jetra, pluća, odnosno određeni vitalni organi. Ali, srce se iz mumija nije vadilo. Bilo je bitno da ostane u mumificiranom telu zato što se smatralo da je u samom srcu središte duše. A mozak je bio vađen kroz nos. Nije mu se pridavalo mnogo važnosti.