- Jovana Nikolić
- January 5, 2024
- 9:16 pm
Tim koji predvode dr Nataša Šarkić, fizička antropološkinja, i Milan Simonović, politikolog, pokrenuo je 2023. godine projekat “Novo lice Ćele kule” kako bi pomoću savremenih naučnih metoda i na osnovu lobanja koje su do danas sačuvane u ovom istorijskom spomeniku, otkrili više detalja o učesnicima Bitke na Čegru. Sa dr Natašom Šarkić i Milanom Simonovićem razgovarali smo u Sto petoj epizodi Eureke.
Kako je nastala ideja za ovaj projekat?
dr Nataša Šarkić: Stvorila se sinergija između ideja koje sam imala ja i koje je imao Milan. Putevi su nam se spojili u najboljem mogućem momentu. Pričali smo mnogo pre realizacije kako bi moglo nešto da se uradi, a ja sam pokušavala godinama unazad da antropološki analiziram Ćele kulu jer mi je bilo neshvatljivo kako to niko nije uradio. To nije neki spomenik ili nekropola koju treba iskopavati, niti nešto u šta treba ulagati veliki novac. To je tu, svi znamo da postoji i predstavlja jedan od najvažnijih spomenika u našoj zemlji. Međutim, nekako je preskočeno u antropološkoj analizi dok su neke druge stvari koje su bile možda kompleksnije, rađene. Probala sam, kucala sam na razna vrata, ali nekad je to tako u životu da možda treba da dođe pravi momenat i da se stvori prava ekipa, a da se u međuvremenu steknu neka nova znanja. I onda se jednostavno desi.
Ovaj projekat nije pokrenula institucija ili istraživačka ustanova nego pojedinci. Ko su, pored vas, članovi tima?
Milan Simonović: Pored nas, tu su profesor Fabio Kavali sa Medicinskog fakulteta u Trstu, i Darko Kovačević, pomorski arheolog iz Crne Gore. U širem timu su i Alisa Kockar iz Društva za akademski razvoj koja nam pomaže oko birokratskih stvari. Tu je i istoričarka Mirjana Varničić koja nam pomaže oko istorijskih tema i imamo još nekoliko ljudi koji su postali deo tima ali njihovo uključivanje tek sledi. Tu bih izdvojio jednog divnog čoveka iz Niša koji se bavi 3D modelovanjem i umetnošću, Dejan Baćković koji će nam pomoći da ono što Fabio bude dobio kao rezultat obogatimo sa tim nekim stvarima koje samo umetnici mogu da izvedu.
Šta je cilj projekta?
dr Nataša Šarkić: Prva etapa projekta koja je završena u septembru, imala je za cilj da uradimo antropološku analizu, odnosno sakupimo podatke koji su u ovom slučaju limitirani jer ne možemo da vadimo lobanje. Koliko možemo, koliko nam dozvoljava perzervacija i stepen eksponiranosti lobanja, na osnovu istrošenosti zuba, povreda, pravimo osteobiografski profil kako bismo dobili što više podataka o tim ljudima. U okviru ove faze su napravljeni 3D modeli samih lobanja na koje se u sledećem koraku lepi meko tkivo kako bismo dobili što bolju facijalnu rekonstrukciju. Tu stupa na scenu Fabio Kavali koji treba da primeni forenzičke metode, koje su se u praksi pokazale kao izuzetno precizne.
Kako se odvijalo prikupljanje podataka?
dr Nataša Šarkić: Mnogo ljudi nas je pitalo zašto ne radimo DNK analizu. To je destruktivna metoda koja podrazumeva da se mora žrtvovati zub ili deo lobanje i to nije moguće u ovom slučaju jer to bi predstavljalo uništavanje spomenika. Ono na šta se fokusiramo je opservacija bez kontakta sa lobanjom. Način na koji koristimo zube, šta unosimo u sebe, kako se hranimo, bolesti koje smo preležali, sve se na neki način taloži u kostima i antropolozi mogu da dobiju podatke o nekoj osobi. Takođe, pol i starost se jako dobre vide na skeletu. Mrtvi ljudi govore baš puno o svom životu i stvarima koje su preživeli.
Milan Simonović: Trebalo je da vidite kako Nataša i Darko rade na samoj Ćele kuli. Mi smo zadavali neke rokove, a oni su radili pre svih mogućih rokova. Ali nije bilo brzanja, sve je bilo veoma metodološki, nešto što je mene oduševilo. Mislim da ljudi koji žele da se bave sličnim stvarima treba da uče od njih dvoje. Naravno, tu je bio Fabio koji je nadgledao čitav proces.
Sredstva ste prikupljali preko donacija?
Milan Simonović: Projekat je nastao od naroda za narod. Jedan o razloga što smo se obratili ljudima je želja da uradimo u našim terminima i pod našim uslovima. Nismo hteli da čekamo konkurse za projekte kada smo hteli da radimo. Sto pedeset troje ljudi je doniralo novac za realizaciju projekta i njihova donacija ali i poruke koje nam stižu, govore nam da radimo pravu stvar. Ovaj spomenik pripada periodu koji navodno svi znamo ali zapravo se vrlo malo bavimo njime. Ti neki detalji i obični ljudi su malo skrajnuti i naša je želja da im vratimo lica, pre svega, a onda i saznamo više o njima.
Mediji prenose da je jedan od vaših prvih zaključaka da je na Čegru život izgubio značajan broj veoma mladih ljudi?
dr Nataša Šarkić: To je šokantno i tužno. Koliko god možemo da kažemo da su ljudi ranije sazrevali i da je život bio teži, opet to je mnogo rano, telo nije poptuno formirano, osoba nije postigla razvoj mišića. Bili su biološki previše mladi da bi učestvovali u bici. To nam gvoori da je situacija bila toliko kritična da su morali da se uključe i adolescenti. Bilo je i jako starijih ljudi koji takođe ne bi trebalo tu da budu. To je opet bitan podatak da se verovatno kompletna muška populacija uključila.
Do kada projekat treba da bude gotov?
dr Nataša Šarkić: Sledeća faza će biti prezentovanje antropoloških radova što je najavljeno za godišnjicu bitke na Čegru. Tada će Niš biti domaćin Srpskog arheološkog društva. Projekat bi trebalo da bude gotov do kraja 2024. godine, ali tu postoji i novi izazovi koji se otvaraju, kako ćemo da prezentujemo modele. Treba videti šta je najbolji način da se prezentuju široj javnosti ali ne samo u granicama naše zemlje već bismo voleli da taj spomenik i sve što on predstavlja na neki način ode i negde drugde. Zaista, napravili smo presedan od načina finansiranja do toga kako su ljudi reagovali. Potekli smo iz raličitih branši i povezali se. Kada se desi takav spoj, stvari počnu same da se otvaraju. Kada ste toliko zagrizli, i druge pokrenete da budu na neki način deo toga makar kroz pozitivan feedback koji mnogo znači.
Pokazali ste i da nauka može da izađe iz šablona i da se njome bavi na drugačiji način.
dr Nataša Šarkić: To je ono što mi je neki cilj u životu. Nema smisla da produkujem nešto ako će to da završi u naučnom časopisu koji će pročitati troje ljudi i moja mama će da zalepi na frižider. Nauka je postala hermetična, ima sopstveni jezik i publiku kojoj se obraća. Zato dolazimo do problema nedostatka informacija što dovodi do toga da ljudi traže informacije na pogrešnim mestima zato što je to nešto što će razumeti. Sve može biti naše oruđe za komunikaicju sa ljudima jer ne radimo mi sve to sebe radi. Nema smisla ako nećemo podeliti naša otkrića sa drugima.
Zašto ovaj spomenik i događaj treba da ostanu u sećanju ne samo u granicama naše zemlje, već u evropskoj kulturi?
Milan Simonović: Ustanici su do 1809. godine napredovali i krenuli ka Nišu. Međutim, dolazi do nesuglasica ko kada kreće što Osmanlije koriste da napadnu ustanike na Čegru gde je bio i sam Stevan Sinđelić. Brojnost Osmanlja lomi srpske ustanike i kako ne bi pali u neprijateljske ruke, prema istorijskoj legendi, Sinđelić povlači oroz i raznosi barutnom municijom i ustanike i sebe zajedno sa Osmanlijama. Nakon toga turski upravnik grada Niša postaje jako besan i u znak osvete nalaže da se njihove glave odrube, da se skine koža i da se lobanje uzidaju u jedan preteći objekat koji je kasnije nazvan Ćele kula jer ćele na turskom znači lobanja. Imamo razne istorijske spise i podatke kako je kula izgledala. Imala je oko 900 lobanja, a danas ima 57 uzidanih i jedna van kule. O njoj su pisali različiti putopisci, a najpoznatiji je francuski Alfons de Lamartin čiji utisak i danas krasi zidove kapele. Zapisao je da Srbi moraju da sačuvaju ovaj spomenik koji će da podseti njihove potomke kolika je cena slobode. To je i u srži našeg projekta, da na dostojan način prikažemo te ljude.
U tome vam pomaže fizička antropologija. Po čemu je ova disciplina specifična?
dr Nataša Šarkić: Fizička antropologija se bavi biološkim delom ostataka. Koristimo iste metode kao forenzika ali sa drugačijim ciljem. Ako ste gledali serije poput Bones, znate da na osnovu ljudskog skeleta može da se sazna puno. Za razliku od forenzike koja ima za cilj identifikaciju ili da pomogne u sudskom procesu, u ovom slučaju nema istrage već naučno istraživanje ima za cilj da se sazna što više o životu ljudi u prošlosti. Mi analiziramo skeletne ostatke jer se sve životne priče zapišu u kostima i na osnovu te analize dobijamo podatke o pojedincima ili celoj populaciji. Uglavnom ljudi povezuju arheologiju sa nekim davnim vremenima. Mislimo da o onome što se dešavalo pre, na primer, 200 godina, znamo sve. A onda shvatimo da imamo samo jedan narativ koji je prepričan mnogo puta, a kada pokušamo da shvatimo malo detaljnije, mnogo toga fali.
Zašto toliko obožavam fizičku antropologiju? Zato što priča o svakom čoveku, nema nikakve vrste diskriminacie, već svaka osoba, bilo da je iz najvišeg ili najnižeg staleža, da li je dete koje je živelo nekoliko dana ili osoba koja je provela u blagostanju ceo život, svi imaju svoje mesto i svoje priče da ispričaju. Po tome se razlikuje od velikog dela arheologije i istorije gde uvek pričamo o višoj klasi i ljudima na poziciji moći. Fizička antropologija je vrlo demokratska. Priča o svakom pojedincu.
*Razgovor je vođen u emisiji Eureka na Radio Aparatu 30. novembra 2023. godine.
