Svako za sebe, a razum protiv svih

Scientia potentia est, zapisao je pred sam kraj 16. veka Frensis Bekon. Ukoliko je tačna ova misao, koja je verovatno kružila i pre ispisivanja u Bekonovim “Meditacijama”, i ako je znanje moć, koliko smo zaista moćni?

Već na prvom koraku sputava pomisao da nismo sigurni u to ni šta je znanje. Ukoliko poslušamo Platona i znanje shvatimo kao istinito opravdano verovanje, mira i dalje nema. Da li zaista znamo ono što mislimo da znamo? Kako se znanje vrednuje? A kako stiče? Šta je ono što čovek ne može da sazna?

Ova pitanja nastavljaju da se pojavljuju na svakom koraku ukoliko nećemo, kao Sokrat, olako da prihvatimo da znamo da ništa ne znamo. Dok ovako apstraktni pojmovi odvode na nesiguran teren prepun verovanja koje je teško potvrditi, spoznaja fizičkih predmeta na prvi pogled vraća nas izvesnosti, osećaju da smo moćni i da vladamo onim što opažamo onako kako jeste.

Međutim, zamislite da ste u šetnji sa svojim psom i ispred vas se dokotrla crvena lopta. Kada bi vaš ljubimac umeo da govori o bojama na isti način kao ljudi, opisao bi je kao sivu. Kada biste mogli da se upustite u raspravu, verovatno se ne biste složili ni oko toga kakav je zaista stan u kome živite. Kakve bi tek probleme zadavala apstraktnija pitanja? Možda je lakše da svako ostane u svom svetu svojih opažaja, jer kako je Ludvig Vitgenštajn rekao u svojim “Filozofskim istraživanjima”, kada bi lav umeo da govori, svakako ga ne bismo razumeli. Ili, kako je Tomas Nejgel podsetio čitaoce svog čuvenog teksta, možemo da zamislimo kako izgleda život slepog miša, ali to nije ni približno isto kao biti slepi miš. Uvek nam nedostaje tuđa perspektiva.

Svakodnevica nas primorava da bez mnogo pitanja prihvatamo mnoga verovanja kao tačna, pa i da sumnju u nekim slučajevima proglasimo suludom. Dok je filozof Džordž Edvard Mur, pokazujući svoje ruke dokazivao da spoljašnji svet postoji potpuno uveren da je ono što vidi ispred sebe njegova ruka i da ga niko ne može razuveriti, čovek čiji je brat u ratu ostao upravo bez takvog dokaza, Ludvig Vitgenštajn, u posthumno objavljenom spisu “O izvesnosti” tvrdi da je Murovo uverenje jače od samog opažanja. U normalnim okolnostima verovanja kao što je ovo, u Vitgenštajnovoj metafori, možemo porediti sa šarkama na vratima. One su te koje moraju stajati stabilno da bi vrata funkcionisala.

Svakodnevica je diktirala pravila igre i za Dejvida Hjuma koji se, za razliku od Renea Dekarta, nije plašio zlog demona koji ga vara i pomisli da možda ništa nije onako kako izgleda, već je svoj skepticizam video kao jedini mogući način života. Čula mu nisu govorila kakve su stvari oko njega, već samo kako se pojavljuju, a ispred sebe je uvek imao samo njihove kopije u obliku mentalnih slika. Tako je Hjum shvatao ljudsko opažanje fizičkog sveta, ali je smatrao prirodnim to što svoju spoznaju prihvatamo mnogo ozbiljnije i što nam navika stvara neopravdana verovanja poput onog da će i sutra svanuti.

Međutim,i Dekart je želeo manje-više čvrsto tlo pod nogama, koje se može nazvati znanjem, spoznajom ili bilo kojom reči koja uliva sigurnost, ali je u odbranu od skepticizma krenuo samim oružjem skeptika – sumnjom. Pomisao da dok misli sigurno postoji, činila je da se oseća zaštićeno iako je za mnoga druga verovanja govorio da ne možemo biti sigurni da li sanjamo ili nas zli demon vara. Ili kao u nekim savremenim formulacijama – zli naučnuk drži naš mozak u tegli i pruža nam privid života kakav poznajemo.

Eliminacija svake vrste sumnje sizifovskije pokušaj. Mogućnosti za grešku su brojne i teško je imati ih sve u vidu u svakoj prilici i nikada ne izvoditi zaključke na osnovu nečega u šta smo nesigurni. Čak i Laplasov demon koji je zamišljen tako da zna tačnu lokaciju i kretanje svakog atoma pa na osnovu toga poznaje kako sadašnjost tako i budućnost čitavog univerzuma, ne može pobeći od činjenice da je i on sam deo tog posmatranog univerzuma, pa na neka pitanja o sebi ne može da odgovori.

Čitava ljudska spoznaja nalazi se unutar pravila igre koja prihvatamo i na koja smo često prinuđeni. Dok, po Vitgenštajnovim rečima: “ovo je kralj” ne znači ništa onome ko ne zna kako se igra šah, a ispred sebe vidi drvenu figuricu, iskusnom igraču verovanja i saznanja do kojih može da dođe pružaju dovoljno materijala za zanimljivu igru.

——————–

* Tekst je prvobitno objavljen u časopisu Elementi, broj 10, 2017. godine