Zašto Rudolf nije mogao da vuče sanke Deda Mraza?

Irvasi koji vuku sanke Deda Mraza prvi put se pojavljuju u jednoj ilustrovanoj pesmi za decu, objavljenoj u Njujorku 1821. godine, u vreme kada proslava Božića doživljava renesansu u Americi i Britaniji.

U 19. veku američki pisac Klement Klark Mur piše poemu “Noć uoči Božića” u kojoj su irvasi prvi put imenovani. Ima ih osam i svi su mužjaci, a 1939. godine u knjizi priča Roberta Meja pojavljuje se još jedan – Rudolf, irvas crvenog nosa.

Međutim, biologija je jasna. Irvasi Deda Mraza mogu biti jedino ženke ukoliko izgledaju kao na crtežima i u filmovima. Naime, samo ženke irvasa zimi imaju rogove dok ih mužjaci nakon sezone parenja odbacuju.

Još jedna zabluda popularne kulture je da irvasi žive na Severnom polu. Irvasi naseljavaju krajnji sever Evrope, Severne Amerike i Azije. Posebno vole tundre i borealne šume.

Deda Mraza uvek prati grupa irvasa, a u prirodi oni zaista žive u grupama, a u krdu može biti i nekoliko stotina jedinki. U ovakvim grupama lakše putuju u potrazi za hranom.

Nije čudno ni to što su se irvasi sprijateljili sa Deda Mrazom jer oni su jedina pripitomljena vrsta jelena. Zaista se koriste za vuču tereta, ali se uzgajaju i zbog mleka, mesa i kože.

Rudolf je možda imao svetleći nos, ali u stvarnosti oči irvasa menjaju boju tako da su zimi plave što im omogućava da bolje vide u snežnim uslovima.