Aktuelno

Geni koji nas povezuju sa izumrlim precima

Geni izumrlih predaka i dalje imaju ulogu u našem organizmu. Ljudi koji žive na Tibetu dele sa Denisovljanima verijantu jednog gena koji im olakšava život na velikoj nadmorskoj visini, dok u drugim delovima sveta geni koje su moderni ljudi nasledili od neandertalca utiču n borbu imunog sistema sa infekcijama.

Saznanjima koje nauka danas ima o našoj povezanosti sa izumrlim homininima, značajno je doprineo genetičar Svante Pabo sa Maks Plank instituta za evolucionu antropologiju, dobitnik Nobelove nagrade za medicinu ili fiziologiju za 2022. godinu.

Kako se u saopštenju Nobelovog komiteta navodi, nagrada je Pabou dodeljena za “otkrića o genomima izumrlih homininima i ljudskoj evoluciji”.

Fosilni ostaci neandertalca koji se čuvaju u muzeju Domus u Španiji, foto: Wikimedia Commons

Homo sapiens se u Africi pojavio pre oko 300.000 godina, a pre oko 70.000 godina napušta ovaj kontinent i širi se po ostatku sveta. Sredinom 19. veka antroplozi su ustanovili da kosti pronađene u dolini Neander ne pripadaju modernim ljudima već do tada nepoznatoj vrsti koja je nazvana neandertalcem. Oni su bili nastanjeni u Evropi i zapadnoj Aziji u doba kada stiže homo sapiens pa je godinama pažnju naučne zajednice budilo pitanje u kakvom su bili odnosu s obzriom da su delili životni prostor desetinama hiljadama godina.

Ovo pitanje podstiče i Paboa da odgovore potraži u genima. Međutim, reč je o veoma starim ostacima kostiju iz kojih nije bilo kao izolovati DNK. Nakon toliko milenijuma ostaju samo tragovi DNK, a i oni su kontaminirani ostacima drugih vrsta.

Pabo je shvatio da je lakše analizirati mitohondrijalnu DNK koja je bolje očuvana zato što svaka ćelija poseduje stotine kopija, mada ne daje potpunu sliku o evoluciji budući da se nasleđuje samo od majke i da je samo žene mogu preneti narednoj generaciji. Ipak ovaj metod je omogućio da na osnovu delića kostiju starih oko 40.000 godina zaključi da se neandertalci genetski razlikuju od modernih ljudi i šimpanzi.

 

Poređenja su pokazala da je DNK neandertalca sličnija modernim ljudima evropskog i azijskog nego afričkog porekla, što je dovelo do zaključka da na ovom prostoru dve vrste nisu samo zajedno živele, već su se i ukrštale. 

Nakon što je u Lajpcigu osnovao Maks Plankov institut za evolucionu antropologiju, Svante Pabo je sa svojim timom radio na poboljšanju metoda za izolovanje i analizu DNK tako da je 2010. godine uspeo da sekvencira genom neandertalca. Poredeći dobijene podatke sa genomom modernog čoveka, uvideo je da je njihov najmlađi zajednički predak živeo pre oko 800.000 godina.

Osim toga, poređenja su pokazala da je DNK neandertalca sličnija modernim ljudima evropskog i azijskog nego afričkog porekla, što je dovelo do zaključka da na ovom prostoru dve vrste nisu samo zajedno živele, već su se i ukrštale. 

Jedna od značajnijih godina u radu ovogodišnjeg nobelovca je 2008. kada je u Sibiru u pećini Denisova otkriven fragment kosti prsta star oko 40.000 godina sa veoma dobro očuvanom DNK. Tim sa Maks Plank instituta ju je ubrzo sekvencirao i otkrio da se radi o do tada nepoznatoj vrsti koja nije ni moderan čovek ni neandertalac već denisovljanin.

U doba kada je homo sapiens migrirao iz Afrike, na zapadu evroazijskog kontinenta živeli su neandertalci a na istoku denisovljani. Moderan čovek je po dolasku prostor delio i sa jednima i sa drugima, a na osnovu analize genoma stanovništva jugoistočne Azije Paboov tim je utvrdio, da su se i denisovljani ukrštali sa homo sapiensom.