- Jovana Nikolić
- September 14, 2022
- 12:32 pm
“Sveta crkva koju je imenovao sam Bog, predstavlja nepogrešivog gospodara koji sigurno vodi svoje vernike”, napisao je u jednom spisu 1929. godine kardinal Rafael Meri del Val. Ovim rečima kardinal pravda jednu praksu koju katolička ckrva u tom trenutuku sprovodi već skoro 400 godina – zabranu knjiga koje mogu biti opasne po verovanje, razmišljanje i ponašanje građana. Svi su pod lupom ove institucije i nema pošteđenih. Pioniri nauke, veliki mislioci, začetnici istorijskih pokreta, velikani književnosti. Svako od njih, prema mišljenju predstavnika crkve, može da ugrozi čovečanstvo, njegovu veru i poslušnost. Kardinal Meri del Val u istom spisu objašnjava da “bez obzira na to koliko istinski književne i naučne vrednosti knjiga poseduje, ona se ne može distribuirati sve dok se protivi religiji i dobrom običaju”.
Od samih početaka hrišćanstva crkva je preporučivala čitanje ili pak izbegavanje određenih knjiga, a ovaj način očuvanje autoriteta je zajednički svim religijama, ali i civilnim institucijama. Međutim, 15. vek donosi mnoštvo novih mogućnosti i razloga da se čovek, pa i institucija, oseti moćnije, ali i zaplašeno. Razvoj štampe je omogućio nastanak velikog broja primeraka knjiga i njihovo širenje među građanstvom, pa je drastično porasla kako verovatnoća da drugi pročitaju ono što želite tako i da u njihov život uđu reči koje smatrate pogubnim. Dok su prve štamparije crkvenim poglavarima omogućile da lakše šire svoje reči, u isto vreme ih je plašilo kakve se sve ideje mogu kriti u knjigama. Čitanje i cenzura pre štampanja postali su sredstvo za borbu protiv ove opasnosti, ali takav vid kontrole nije bio uvek i svuda primenljiv.
Različiti pokreti i odvajanja unutar Katoličke crkve u 16. veku, kao i sve veći napredak štamparija, učinili su da kontrola potencijalno opasnih knjiga postane osnovni problem religijskih vođa. Ali i civilnih. Države i crkve nisu uvek iste redove knjiga ili iste pisce označavale kao opasne, ali i jedni i drugi su bili svesvi da kontrolišući reči drže pod kontrolom i svoju moć i uticaj. Rimska katolička crkva je u ovu borbu krenula sistemski 1559. godine kada je objavila prvi indeks zabranjenih knjiga (Index librorum prohibitorum). Neprestano čitanje, analiza i strah doveli su do 20 različtih indeksa koji su bli u vezi sa različitim epohama, autorima i papama, a poslednji je objavljen 1948. godine i sadržao je oko 4000 naslova. Svako pisanje je nosilo u sebi opasnost da se ime autora nađe na spisku zabranjenih sve do 1966., kada je Indeks zvanično ukinut. Međutim, crkva je, uprkos prestanku zvanične zabrane čitanja, upozoravala vernike da se i dalje čuvaju ozloglašenih knjiga i tako sačuvaju svoju veru i moral.
Sa pojavom prvog indeksa, Katolička crkva je osnovala i Kongregaciju Indeksa, telo koje se bavilo različitim oblicima jeresi, a prvenstveno knjigama. Kongregaciju su činili kardinali ujedinjeni oko borbe protiv okultizma, magije, veštičarenja, ali i knjiga. Ovo telo je odluke donosilo zajedno sa Rimskom inkvizicijom, a svaku njihovu ocenu je morao da potvrdi sam papa. Međutim, uticaj Indeksa donetog u Rimu nije bio isti u svim oblastima koje je naseljavalo katoličko stanovništvo. U nekim delovima Evrope veći je bio uticaj lokalnih inkvizicija, kao što je španska, pa su poštovana njihova pravila i liste. U nekim drugim delovima Evrope veći je bio uticaj civilnih vlasti i univerziteta. Pariz, Bolonja i drugi univerzitetski centri često su bili i centri cenzure, a oblasti u kojima su štamparije bile bliže širim narodnim masama, očuvale su veću slobodu u prodaji knjiga. Osim toga, bolje imovinsko stanje srednje klase značilo je i razvijeniju kulturu i bolju prodaju knjiga. Jedan od najvećih izdavačkih centara bila je Venecija, koja skoro da je bila nezavisna od Rimske inkvizicije. Rim nije mogao tako lako da kontroliše proizvodnju i prodaju knjiga na području čitave Evrope, a zabrana već objavljenih knjiga često je budila još veće interesovanje za njih, pa je uticaj Indeksa bio manji od očekivanog. Ipak, ime na listi zabranjenih bilo je jasan znak da je autor dobio jakog protivnika. Razlozi za zabranu knjiga često nisu navođeni, a Vatikan je vrata svojih arhiva otvorio za istoričare tek 1998. godine.
BOG NE ŽELI ZEMLJU KOJA SE KREĆE
Svoje mesto u Indeksu zabranjenih knjiga prvo su pronašli razlzličiti prevodi i tumačenja Biblije i teološki spisi koji uglavnom nisu bili čitani van crkvenih krugova. Borba protiv reformacije i protestantizma bila je osnovna motivacija zabrane knjiga. Međutim, postepeno su različite ideje tumačene kao religijski ili moralno opasne pa se krug zabranjenih knjiga sve više širio i postajao sve raznovrsniji.
Sve knjige iz Indeksa su pažljivo proučavane, a predstavnici crkve su provodili dane u čitanju i pisanju obrazloženja zašto ih treba zabraniti. Iznova su im se vraćali, diskutovali, izdvajali sporne pasuse, ali pred njima su ove knjige bile potpuno nemoćne. Ni u jednom trenutku nisu poljuljale ne samo njihpvu veru u religijske dogme već ni uverenje da je ono što rade ispravno.
Oni koji su sebe smatrali predstavnicima Boga i tumačima svetih spisa 1616. godine su proglasili heliocentrični sistem jeretičkim tvrdeći da je kretanje Zemlje oko svoje ose i oko Sunca u suprotnosti sa Biblijom. Crkveni poglavari nisu dovodili u pitanje način na koji je ustrojen svet – nepomična Zemlja u središtu univerzuma i nebeska tela koja se oko nje kreću. Za razliku od njih, Galileo Galilej u “Dijalogu o dva glavna sistema sveta” upoređuje Ptolomejev i Kopernikov sistem i njihovu sposobnost da objasne različite pojave. Spis se našao u Indeksu, proglašen je jeretičkim, a Galilej je poslednju deceniju svog života proveo u kućnom pritvoru.
Svi naredni spisi koji su govorili o heliocentričnom sistemu pronašli su svoje mesto u Indeksu sve dok naučni argumenti nisu postali dovoljno jaki da predstavnici crkve priznaju da astronomi o položaju planeta znaju nešto više od njih.
Nakon čitanja Galilejevog “Dijaloga” Kongregacija se vraća spisu koji je objavljen 73 godine ranije, a sada je morao da bude ili zabranjen ili izmenjen. Kopernik je sa ovim spisom postupao veoma pažljivo i proračunato. Dugo je pisao sledeći sve procedure koje su potrebne da bi Katolička crkva, kojoj je bi odan, dozvolila objavljivanje. Spis “O kruženju nebeskih tela” objavljen je ubrzo nakon njegove smrti, 1543. godine, ali nije pokrenuo veću uzburkanost unutar crkve, jer je bio jasan samo uskom krugu ljudi. Tek Galilej približava Kopernikov sistem većem broju ljudi, pa je spis “O kruženju nebeskih tela” izmenjen, a mogli su da ga čitaju samo ljudi sa posebnom dozvolom. Svi naredni spisi koji su govorili o heliocentričnom sistemu pronašli su svoje mesto u Indeksu, sve dok naučni argumenti nisu postali dovoljno jaki da predstavnici crkve priznaju da astronomi o položaju planeta znaju nešto više od njih.
Vremenski se između Kopernika i Galileja nalazio um koga je crkva smatrala najvećim neprijateljem i jeretikom – Đordano Bruno. Na njega je uticao Kopernikov sistem, ali njegovo shvatanje sveta koje se kretalo između naučnog i metafizičkog bilo je jedinstveno. Verovao je u beskonačnost univerzuma, u postojanje bezbroj svetova koje naseljavaju bića slična nama, ali i da Sunce nije jedina zvezda. Ipak, zbog njegove filozofske više nego astronomske nastrojenosti, crkva se više plašila njegovih razmišljanja o religiji, njegovog panteizma i večite sumnje. Zbog velikog broja grešnih misli Bruno je spaljen na lomači 1600. godine, a moć njegovih misli je inspirisala naredne generacije mislilaca koji su razvijali nauku pomoću drugačijih metoda.
ODRASTANJE ČOVEČANSTVA
Osamnaesti vek i prosvetiteljstvo, koje je Imanuel Kant opisivao kao odrastanje čovečanstva, suočava crkvu sa novim teškoćama. Njeni predstavnici i dalje veruju da se istina nalazi u njihovim rukama, dok se pojavljuju mislioci koji smatraju razum najmoćnijim alatom i žele da ga oslobode.
Spisku zabranjenih knjiga se pridružilo više od četrdeset Volterovih spisa, među kojima su i “Filozofski rečnik” i “Kandid”. Jedna od ključnih ličnosti francuskog prosvetiteljstva je morala da se nađe u Indeksu koji je okupljao sve one koji su se ranije borili protiv autoriteta skeptično posmatrajući svet oko sebe. Voltler nije bio direktan protivnik religije. Štaviše, njegov lični odnos prema religiji je veoma složen i nedovoljno jasan, ali je koristio svaku priliku da kritikuje moć i vlast koju je sebi sveštenstvo dodelilo. Prosvetiteljska sloboda se kroz njegovu misao provlačila kao najvažniji motiv, a u svojim kritikama nije štedeo ni filozofske autoritete poput Lajbnica i Dekarta.
Zabranjeni roman “Kandid” Volter je objavio pod pseudonimom, ali nije mogao da sakrije svoju sarkastičnu pobunu. Iako centralno mesto u romanu zauzima ismevanje Lajbnicovog “najboljeg od svih mogućih svetova”, nisu pošteđeni kritike ni predstavnici crkve, vlasti, vojske. Ovakva pobuna je morala da dovede do zabrane baš kao i “Filozofski rečnik”. Dok su ovo delo, pisano na pristupačan način, podržavali prosvetiteljski vladari, crkvena vlast ga je cenzurisala u čemu su joj se pridružile i mnoge civilne vlasti pa je više puta paljeno na trgovima.
Strah predstavnika crkve koji su izazivali naučni ili filozofski spisi, mogao je samo sve više da raste kada je u 19. veku porasla popularnost romana.
Sličnu sudbinu doživeli su i spisi jednog sasvim drugačijeg mislioca – Žan Žak Rusoa. “Društveni ugovor” i “Emil” su osudile i crkvene i civilne vlasti. Mada se u spisu “Emil” Ruso bavio obrazovanjem, naglašavajući da je čovek prirodno dobar, ali ga društvo kvari, pored osnovne temevidi se i protivljenje tradicionalnom shvatanju religije. Kroz spis se provlači i jeretička misao da među različitim religijama trba da vlada jednakost.
Prosvtetiteljstvo i njegove mislioce kao da opisuju Rusoove reči “čovek je rođen slobodan, a svuda je u lancima”. U “Društvenom ugovoru” Ruso govori da je nemoguće u društvu očuvati stanje prirodne slobode, a pojedine strane ovog dela govore o beskorisnosti hrišćanstva u uspostavljanju harmonije u društvu. Ostaviti donošenje društvenog ugovora i zakona civilnim vlastima – jedan je od zahteva Rusoa i jedan je od razloga da bude zabranjen.
Osamnaesti vek su obeležili i dokazi postojanja Boga kao pokušaj da se racionalnim i logičkim načinom razmišljanja izvede nužnost postojanja ovakvog bića. Knjiga u kojoj je pokazana neodrživost ovih dokaza i koja predstavlja jednu od najvažnijih tačaka u istoriji razuma, “Kritika čistog uma”, obezbedila je i Imanuelu Kantu mesto u Indeksu zabranjenih. Skeptički pogled na teološke sisteme i njihove osnove uzrokovao je da se na istom spisku nađu i sva dela Dejvida Hjuma, koji je čak izgubio profesorsko mesto na dva univerziteta.
Strah predstavnika crkve koji su izazivali naučni ili filozofski spisi, mogao je samo sve više da raste kada je u 19. veku porasla popularnost romana. Tekstovi u ovoj formi bili su pristupačni, jasni, laki za čitanje, a u njima su se mogli prepoznati svi članovi društva. Ovakvo prikazivanje istine se smatralo u najmanju ruku nemoralnim. Opasno štivo je dovelo i do stvaranja nove kategorije u Indeksu zabranjenih knjiga koja je nosila naziv Omnes fabulae amatoriae ili “Sve ljubavne priče”, a u nju su svrstavani romani različitih tema.
Uglavnom su isti naslovi koja je crkva smatrala nemoralnim nailazili i na osudu civilnih vlasti, jer su u delima realizma prikazane stvarne osobine svakog dela društva. Neke pesme Hajnriha Hajnea, čija je dela zabranila crkva, u Nemačkoj su bile zabranjene čak do 1991. godine.
Stendal, Balzak, Zola, Dima (i otac i sin) samo su neki od pisaca koji su čitaoce suočili sa živim i moralno složenim ljudima, što im je obezbedilo mesto u Indeksu zabranjenih, a Flober se zbog romana “Madam Bovari” našao čak i na sudu zbog uvrede javne pristojnosti.
Skoro 400 godina knjigama su pripisivani različiti osuđujući epiteti. Međutim, pogrešna je samo ona knjiga koja čitaoca ostavi ravnodušnim. Svaka knjiga koja je naterala na ramišljanje, unosila probleme i sumnju, ostavlja za sobom reči Reja Bredberij: “Vredelo je goreti”.
——————–
* Tekst je prvobitno objavljen u časopisu Elementi 2016. godine
