- Jovana Nikolić
- November 20, 2022
- 12:54 pm
Apotekar iz Napulja, Ferante Imperato napisao je 1599. godine knjigu “Istorija prirode” u kojoj se našla i gravura njegove iz današnje perspektive neobične sobe. Na samom plafonu leži krokodil okružen školjkama, ribama i različitim morskim stvorenjima, a police i ormari su prepuni skeleta, prepariranih ptica, knjiga, kostiju i rogova. Naime, Imperato je u svojoj knjizi koja je posvećena alhemiji, rudarstvu, životinjama i biljkama, i koja je bila veoma tražena, prikazao svoj kabinet kurioziteta što je ujedno i prvi renesansni prikaz ovakve zbirke.
Bilo je to na kraju veka u kom su se pojavile ovakve prostorije, preteče današnjih muzeja a nazivalie su se kabinetima kurioziteta, odnosno kabinetima čudesa, ili na nemačkom jeziku Kunstkabinett, Kunstkammer, Wunderkammer. Vladari, trgovci, aristokrate, ali i različiti ljudi koji su se interesovali za nauku i istraživanja, imali su svoje kabinete sačinjene od raznovrsnih predmeta. U njima je bilo pregršt priodnjačkih predmeta, ostataka životinja, fosila (i to neretko lažnih jer je kuriozitet bio imati neobično stvorenje), herbarskih zbirki, umetničkih dela, antikviteta, ali i sprava koje su izazivale divljenje i prikazivale koliko je čovekov um moćan (kao što su kompasi, časovnici).
Među kabinetima bilo je onih koje su vlasnici sastavili prema svom ukusu i interesovanjima, ali većina je bila sačinjena u nameri da se ostavi utisak na druge pa su tako bili veoma egzotični i puni nesvakidšnjih predmeta, često donetih iz dalekih delova sveta. Tako je Gabrijel Kaltermakt u svom spisu “Kako Kunstkammer treba da se formira” objasnio Kristijanu Drugom Saksonskom da su za ovakav kabinet neophodne tri vrste predmeta, umetniča dela, neobični predmeti iz zemlje i inostranstva i rogovi, kandže i perje neobičnih životinja. Više od pola veka pre ovog spisa, odnosno 1521. godine, nemački renasansni slikar Albreht Direr je posetio Holadniju i sa ovog putovanja u rodni Ninberg poslao ne samo umetnička dela, već i rogove životinja, korale i peraja riba. Slične preporuke je imao i engleski filozof Frensis Bekon koji je smatrao da pored neobičnosti iz prirode, učena gospoda treba da imaju u svom kabinetu i sve što je ljudska ruka učinila retkim, bez obzira da li se radi o umetničkim ili inženjerskim tvorevinama.
BILJKE SA JAMAJKE I KRUNA ASTEČKE KRALJICE
Jedan od najpoznatijih vlasnika kabineta bio je danski lekar i prirodnjak Ole Vorm koji je u svoju kolekciju uneo veliku dozu fikcije, pa je u njoj navodno imao i mitološka bića poput biljke Agnus scythicus na kojoj kao plod rastu jagnjići i o kojoj se u renasansi mnogo govorilo. Ovaj danski ministra zdravlja za vreme kuge, bolesti koja je odnela i njegov život, imao je običaj i da opovrgava mitove. U svojoj kolekciji imao je navodno rog jednoroga, ali ovaj artefakt je kod njega budio sumnju jer ga nikada nije video na lobanji pa je utvrdio da je reč o kljovi kita. Sa druge strane, mnoge mitove je širio ispredajući neobične priče o predmetima iz svoje kolekcije kao što je navodna lobanja džina. Lični lekar danskog kralja imao je i neobičnog kućnog ljubimca, njorku koja je sada izumrla vrsta, a kada je ovaj ljubimac uginuo postao je deo kabineta. Nakon Vormove smrti, neobičnu kolekciju otkupljuje danski kralj Frederik Treći i od nje pravi muzej otvoren za javnost. Kralj ovu zbirku širi dodajući joj brojne predmete sa svoje turneje po evropskim gradovima i nakon susreta sa kolekcionarima, a neki od njih se i danas nalaze u danskom Prirodnjačkom muzeju.
Svoju “Sobu umetnosti i kurioziteta” imao je i Ferdinand Drugi, nadvojvoda Austrije, a u njoj su posebno mesto zauzimale slike ljudi sa neobičnim deformitetima, dok habsburška kraljevska kolekcija poseduje važne artefakte Asteka među kojima je i kruna kraljce Montezume. Neobičnu kolekciju je posedovao i Tomas Braun, autor dela iz raziličitih oblasti u 17. veku. Pod uticajem Bekonovih ideja i pogledu na nauku, Brauna pokreće snažna želja za istraživanjem prirode, a njegova kolekcija danas pruža uvid u naučna i medicinska istraživanja tog doba. I među osnivačima Britanskog muzeja svakako da je bilo onih koji su imali svoje kabinete čudesa, kao što je lekar Hans Sloane koji je tokom studija počeo da sakuplja biljke, a 1687. godine dobija ponudu koja će biti ključna za njegovu buduću zbirku. Naime, postavljen je za lekara zapadnoindijske flote na Jamajci. Ovo putovanje koristi za prikupljanje autohtonih egzotičnih biljaka, ali i artefakata domordaca i afričkih robova. Na ovom ostrvu piše “Prirodnu istoriju Jamajke”, a kući se vraća sa zbirkom od oko 8000 primeraka biljaka, a pokušao je čak da u rodnu Englesku preveze i žive životinje poput krokodila, iguana i zmija. Sakupljačka strast je sve više rasla pa je otkupljivao i tuđe kolekcije među kojima su bile zbirke biljaka iz Afrike, Japana, Kine, Indije, ali i veliki broj predmeta Eskima, Indijanaca, naroda Laponije, Sibira. Sve ovo poslužilo je kao temelj za osnivanje Britanskog muzeja.
Ovi mikrokosmosi smešteni najčešće u samo jednu, mada veliku prostoriju, danas pružaju uvid u modu i težnje vremena u kojima su nastajali. Dok su u 16. veku aristokrate bile usmerene ka kolevci zapadne civilizacije i grčkim i rimskim predmetima, egzotična putovanja i kolonizacija donose nove trendove pa je prestiž posedovati prirodne ili umetničke i upotrebne predmete iz dalekih krajeva.
VLADARI KOJI SU SAKUPLJALJI KAMENJE I LJUDSKE FETUSE
Austrijanka Ida Laura Fiefer išla je sredinom 19. veka na daleka putovanja, iako je bilo neobično za ženu tog doba da putuje sama. Uvek je koristila priliku da donese kući biljke, insekte, morske životinje i minerale koji se danas nalaze u bečkim i berlinskim muzejima. Donela je i biljke i životinje sa Madagaskara koje su pružile prvi uvid u živi svet ovog ostrva. I Beatriks Poter, autorka čuvenih knjiga o zecu Petru, sakupljala je primerke gljiva koje je amaterski proučavala, insekata, biljaka, ali je imala i različite fosile i arheološke artefakte.
Habsburški vladar Rudolf Drugi bio je značajan pokrovitelj nauke krajem 16. i početkom 17. veka, a njegovi dvorski astronomi bili su Tiho Brahe i Johan Kepler. U praškom zamku Hradčani je sagradio čitavo severno krilo kako bi u njega smestio svoju zbirku minerala, fosila, prepariranih životinja i mašina. Međutim, ova zbirka nije ostala jedinstvena već se njeni delovi nalaze u privatnim kolekcijama i muzejima širom sveta. Carev dvorski lekar i alhemičar je zapisao za Rudolfa Drugog da je “ljubitelj kamenja i to ne samo zato što se nada da će tako uvećati svoje dostojanstvo i veličanstvo, već da će kroz njih podići svest o slavi boga, neizrecivoj moći onog koji koncentriše lepotu celog sveta u tako mala tela i u njima sjedinjuje semena svih drugih stvari u stvaranju”. Kao što je bilo uobičajeno za to doba, na njegovom dvoru su se preplitale nauka i magija pa su se na jednom mestu našli kameleoni, rajske ptice, astronomska oprema, slike jednoroga i zmajeva, sve u cilju pokazivanja da je car vladar sveta. Osim sobe čudesa, imao je i menažeriju i botaničku baštu, a govorilo se da su se tigar i lav slobono kretali po zamku.
Značaj kabineta čudesa opada sa nastankom prvih muzeja otvorenih za javnost i promenom odnosa prema samim predmetima koji treba da posluže opštem sticanju znanja pre nego hvalisanju i pokazivanju moći. Mnoge od ovih kolekcija prerastaju u muzeje ili postaju deo njih. Tako je Kunstkamera Petra Velikog danas Muzej antropologije i etnografije u Sankt Peterburgu. U ovoj baroknoj građevini koju je dizajnirao pruski arhitekta Georg Johan Matarnovi dominirali su priorodni predmeti poput značajne kolekcije minerala, ali tu su i naučni instrumenti, kao i predmeti iz različitih kultura koji pripadaju Eskimima, Indijancima, ili su doneti iz Kine, Japana, Monoglije, Bliskog Istoka. Na zbirku Petra Velikog mračne i kontroverzne senke bacaju ljudski i životinjski fetusi i skeleti sa deformitetima koje je vladar sakupljao jer je smatrao značajnim istraživanje ovakvih pojava kako bi se otklonili sujeverni strahovi.
Prvi muzej u Engleskoj otvoren za javnost, Tradescantianum, takođe je obuhvatao jednu kolekciju kurioziteta, verovatno najstariju zbirku te vrste u zemlji. Pripadala je prirodnjaku, baštovanu koji je dizajnirao vrtove vladara i svetskom putniku Džonu Tradeskantu i njegovom sinu koji je bio botaničar i baštovan. Otac je na svojm putovanjima sakupljao semena i lukovice biljaka, a donosio je i brojne predmete u čijem su mu prikpljanju pomagali i kolonizatori Amerike od kojih je najpoznatiji Džon Smit kome je život spasila Indijanka Pokahontas.
Neobične kolekcije koje su u Evropi bile stvar prestiža u sebi su objedinjavale svoje mračne strane kolonizatroske želje za vlašću ali i neretko je u njima bilo i divljenja prema dalekim i egzotičnim kulturama. Na istom mestu su se ispredali mitovi i sujeverne priče o magičnim bićima i zalagalo se za naučni pogled na svet diveći se instrumentima koje je čovek izumeo a koji mu u tome mogu pomoći. Sakupljana su umetnička dela koja treba u posmatračima da probude ljudskost i nehumano se postupalo prema ostacima ljudi koji su bili drugačiji pa su zbog toga postali eksponati. Deo ovih kontradiktornosti prenet je kasnije i u muzeje koji su ipak u nesagledivo većoj meri dobili ulogu obrazovanja javnosti. Međutim, nekih starih mračnih težnji još uvek se oslobađaju.
