- Jovana Nikolić
- June 22, 2023
- 12:28 pm
Francuski geolog i paleontolog Moris Tajb pretpostavio je 1970. godine da bi lokalitet Hadar u Etiopiji, na južnom kraju Afarske depresije, mogao da krije vredne fosile. Do ove lokacije je došao prateći reku Ledi, a prvi fosili su se veoma brzo pojavili. Shvativši potencijal ovog mesta, tri godine kasnije se vraća sa međunarodnim timom od 16 eksperata među kojima su bili paleontolozi Meri Liki, Iv Kopens i Donald Johanson. Ekspedicija je mesecima boravila u ovom kampu, a tridesetjednogodišnji paleontolog iz Prirodnjačkog muzeja u Kilvlendu, Donald Johanson se vraća naredne godine i na istom mestu pronalazi najvrednije fosilne ostatke. Naime, postepeno nailazi na nekoliko stotina delova kostiju koji zajedno čine oko 40 odsto individue do tada nepoznate, ali i vrlo neobične vrste.
Kako se tog dana u kampu veoma često slušala pesma Bitlsa “Lucy in the Sky With Diamonds”, ova individua dobija ime Lusi, a Etiopljani je nazivaju Dinkinesh što u prevodu znači “Divna si”. Do danas Lusi ostaje simbol i ponos njihove države, a 2013. godine su svi njeni fosilni ostaci vraćeni u Etiopiju. Četiri godine kasnije ova do tada nepoznata vrsta klasifikovana je kao Australopithecus afarensis, a ustanovljeno je da je živela pre oko 3,2 miliona godina.
Ovaj hominin je imao manje dlaka nego majmun a više nego čovek i u vreme kada je otkriven pružao je dokaz da je evolucija postepen proces koji uključuje prelazne oblike tokom dužeg vremenskog perioda. Primera radi, vrsta kojoj pripada Lusi je postojala više od milion godina. Dakle, fosil je otkrio da se majmunoliki predak nije tranformisao magično u čoveka već da se skelet postepeno menjao.
Lusi je bila tek nešto viša od jednog metra, ali njene kosti i zubi govore da je bez sumnje bila odrasla osoba. Imala je umnjake koji su čak bili malo i istrošeni, a pretpostavlja se da je u trenutku smrti imala između 12 i 18 godina. Tačan uzrok smrti još uvek nije poznat, ali su istraživači Teksaškog univerziteta u Ostinu 2016. godine objavili rad u kome tvrde da je Lusi poginula nakon pada sa velike visine.
Australopitekusi su, sudeći prema Lusinim kostima, mogli da hodaju na dve noge i stoje uspravno nalik ljudima, za raliku od šimpanzi. Ipak, dosta vremena su provodili na drveću. S obzriom da je Lusi imala mnogo manju lobanju nego današnji ljudi, otkriće njenih kostiju je napravilo veliku prekretnicu u nauci. Naime, pokazalo je da je dvonožni hod prethodio povećanju mozga.
Lusi se hranila pretežno biljkama i voćem, a ponekad insektima i malim kičmenjacima poput guštera. Vreme je provodila i na drveću i na zemlji i verovatno imala način kretanja drugačiji od danas živih vrsta. U junu ove godine tim istraživača koji predvodi Ešli Vajzmen, paleontološkinja sa Univeriteta u Kembridžu, objavio je u časopisu Royal Society Open Science rad koji se bavi kretanjem Lusi. Tim profesorke Vajzmen je pokušao da pomoću računarskog modelovanja rekonstruiše ono što nedostaje – Lusine mišiće. Kako u svom radu istraživači navode, simulirani mišići koji kod ljudi čine da koleno bude ravno kada stojimo, pokazuju da je Lusi mogla stoji uspravno kao čovek. Osim toga, njeni mišići su bili znatno masivniji od naših i činili su skoro 75 odsto butina, dok se čovekove butine sastoje od oko 50 odsto mišićne mase a ostatak čini mast.
