Kako smo legalizovali alhemiju?

U centru Beograda godinama se nalazila ordinacija mladog estetskog hirurga čiji su zidovi bili puni diploma. Pacijenata je uvek bilo kao i preporuka od strane estradnih ličnosti. Međutim, 2021. godine u medijima se pojavila vest da je pomenuti hirurg u stvari po struci maser i da je previše mlad da bi uopšte mogao da stekne zvanje kojim se predstavljao čak i da je zaista završio studije medicine. Posledice njegovog višegodišnjeg rada su očigledne, a za pojedine pacijente i dramatične. Osim što je u ovoj klinici direktno ugroženo zdravlje ljudi, javnost je reagovala i na činjenicu da se neko lažno predstavljao kao hirurg i obavljao zahvate za koje nije stručan. Kako je ovo moguće? Osobe koje nemaju diplomu Medicinskog ili Stomatološkog fakulteta ne mogu dobiti ni licencu za rad u ovoj oblasti. Međutim, nisu svi bili iznenađeni ovim slučajem. S obzirom da su estetski zahvati i potraga za večnom mladošću i lepotom na ceni, oni koji nemaju potrebne dozvole da otvore lekarsku ordinaciju se dovijaju i firme registruju kao kozmetičke salone. Tako izmiču bilo kakvoj kontroli Ministarstva zdravlja i Lekarske komore.

Čitav slučaj u medijima je pratio i narativ da su pacijenti dobrim delom prevareni zbog svoje naivnosti, da su poverovali u lažne diplome, takoreći da su dobili ono što su tražili. Pojavili su se i dobronamerni saveti da pre odlaska kod lekara, naročito ukoliko je u pitanju privatna ordinacija, pacijenti provere ko u njima radi i da li ima odgovarajuće zvanje i licencu za rad preko javno dostupne bazu Lekarske komore u kojoj mogu da provere ko su lekari sa licencom.

Međutim, to ne znači da i među njima nema nadrilekara. Naime, državni sistemi medicinskih licenci tolerišu metode lečenja koje nisu zasnovane na nauci. Sve dok pohađaju kontinuiranu edukaciju i uplaćuju članarinu, licencu Komore će imati i lekari koji se oslanjaju na nauku i dokazane metode lečenja i oni koji nude šećerne vodice i dobru energiju.

KOLIKO JE ALTERNATIVNA MEDICINA ALTERNATIVNA?

Zbog nepoverenja u lekare i zdravstveni sistem, bez obzira na to da li razlog leži u lošem iskustvu, nemoći medicine pred konkretnim problemom, ili u sklonosti ka „alternativnom“, deo građana umesto odlaska kod lekara radije se opredeljuje za preparate za koje je čuo od poznanika, na društvenim mrežama ili na reklami. Ponekad iza toga stoji uverenje da lekari ne znaju da su alternativne metode delotvornije, a ponekad da namerno kriju to od nas. Neki od ovih načina lečenja mogu doneti više štete nego koristi, a mnogi nemaju apsolutno nikakav uticaj na zdravlje. Međutim, problem za javno zdravlje kao i zdravlje pojedinaca ne predstavlja samo ovakvo lečenje na svoju ruku i van zdravstvenih ustanova. Podjednako je, pa možda i više, problematčno to što pojedine metode koje lekari predstavljaju kao delotvorne nisu daleko od nadrilekarstva i pseudomedicine. To što smo se opredelili za lečenje u zvaničnoj zdravstvenoj ustanovi kod osobe školovane i licencirane da leči ljude, nije garancija da nećemo dobiti preparate ili terapije koje imaju placebo efekat i koje su bliže magijskom nego naučnom pogledu na svet.

Nisu u pitanju pojedinačni slučajevi niti su čudne tvrdnje odenute u lekarski mantil marginalna pojava. Takozvana alternativna medicina u zdravstvene ustanove nije išla zaobilaznim putem već na velika vrata, Pravilnikom o bližim uslovima, načinu i postupku obavljanja metoda i postupaka tradicionalne medicine. Ovaj sporni dokument je donet 2007. godine, a potpisao ga je tadašnji ministar zdravlja dr Tomica Milosavljević. Pravilnik je još uvek ne snazi, a u njemu stoji da metode komplementarne medicine može da obavlja zdravstveni radnik koji ima određeno medicinsko obrazovanje, licencu za rad i dozvolu ministra za obavljanje pomentuih metoda.

“Nažalost, sličan problem danas postoji svuda u svetu”, kaže za Odiseju infektolog dr Srđa Janković. “Izjednačavanje pravnog statusa naučno i činjenično neutemeljenih preparata ili postupaka u lečenju steklo je i zaseban naziv – legislativna alhemija. Ovaj naziv nipošto ne smemo smatrati hiperbolom jer mnoge ozakonjene metode su zaista lekovite taman koliko je alhemijskom procesom moguće dobiti zlato od neplemenitih metala”.

Odlazak u dom zdravlja, državni ili privatni, ili bilo koju drugu zdravstvenu ustanovu ne garantuje vam da ćete se susresti sa lekarom koji će vas lečiti konvencionalnim metodama niti vas šitti od alternativne i komplementarne medicine.

GDE SE UČI O ALTERNATIVNIM METODAMA LEČENJA?

Na medicinskim fakulteitima u Srbiji se ne uči o ovim nedavno ozakonjenim metodama, pa samim tim lekari formalno nisu spremni da se njima bave. Za to postoje različite škole i obuke, pa čak i predavanja u okviru kontinuirane edukacije koju organizuje sama Lekarska komora. Neke od metoda obuhvaćenih pomenutim pravilnikom su homeopatija, kvantna medicina, tradicionalna kineska medicina, ajurveda, reiki, aromaterapija. Najduže traje obuka za homeopate pa je potrebno da odslušate čak 1200 časova ukoliko želite da ljude lečite na ovaj način. Ove obuke nisu besplatne pa je tako u jednom od centara za kurs teorijske osnove homeopatije potrebno uplatiti 350 evra, dok je za praktične primene cena gotovo tri puta veća.

Nije poznato koliko lekara u Srbiji ima dozvolu da koristi metode tradicionalne medicine, ali je sasvim sigurno da je pred zakonom njihov rad izjednačen sa radom drugih lekara i da potrebna odobrenja nije teško dobiti. Uostalom, i Srpsko lekarsko društvo ima sekcije za neke od ovih metoda, poput homeopatije.

“Sama činjenica da kontinuiranu medicinsku edukaciju iz takvih područja Zdravstveni savet sasvim uredno akredituje, neretko uz visok broj poena, govori više nego dovoljno o razmerama problema”, kaže dr Janković.

ISTORIJSKE METODE ILI NOVOTARIJE

Kao kvalitet alternativnih metoda lečenja često se ističe njihova duga tradicija i da su to znanja koja se prenose vekovima. Međutim, treba biti obazriv u razlikovanju elemenata narodne medicine i načina lečenja koji su se koristili pre uspostavljanja medicine kao nauke i čija je efikasnost potvrđena od onih koji vekovima opstaju kao šarene laže.

“Iz nekih od tradicionalnih znanja su se izrodili medikamenti ili postupci koji su danas deo naučne medicine. Možemo navesti mnoštvo primera od žvakanja kore vrbe u drevnom Egiptu i Vavilonu do spasonosnog učinka kore stabla cihone na istraživače Novog sveta ophrvane malarijom”, objašnjava dr Janković i naglašava da u tradicionalnoj medicini pored ovih ima dosta verovanja i praksi koja ne mogu da izdrže naučnu proveru.

Kineska i indijska drevna medicina na Zapadu su postale popularne šezdesetih i sedamdesetih godina gde su došle kao egzotične nju ejdž prakse. Istorijski i kulturološki kontekst ovih pre svega filozofskih učenja koja su stara hiljadama godina, mora se razdvojiti od medicine i savremene nauke.

To se dešava i u zemljama iz kojih ove prakse potiču pa je tako na primer poslednjih godina Indijsko medicinsko udruženje veoma aktivno u borbi protiv alternativne medicine i regulativa koje odobravaju kurseve za ove prakse. Naime, u cilju rešavanja problema nedostatka lekara u pojedinim ruralnim područjima država je odlučila da omogući bavljenje alternativnim metodama poput ajurvede nakon završenih kurseva. Lekari i stručna udruženja se ne slažu sa ovim odlukama iako su u pitanju tretmani koji se mogu dovesti u vezu sa lokalnom kulturom, istorijom i tradicijom. Međutim, ne ispunjaju kriterijum delotvornosti. . Neki od preparata koji se koriste u ajuverdi tretmanima čak mogu da sardže živu, olovo i arsen u neprihvatljivim količinama i na način koji može biti štetan po čovekovo zdravlje.

Iz Azije je u zapadne zemlje stigla i kineska tradicionalna medicina koja ne gubi na svojoj popularnosti, a ovaj širok pojam obuhvata različite metode. Neke od njih su zvanično dozvoljene širom sveta, dok su druge problematične i u samoj Kini. U Srbiji su najpopularnije akupunktura i ventuze, ali Pravlink ne definiše šta je tačno od kineske tradicionalne medicine dozvoljeno. Može se reći da je na ovim prostorima zaživelo ono što je steklo popularnost u Evropi i Americi, a veliki broj ljudi koji se bavi kineskom medicinom u Srbiji navodi u svojoj biografiji da se za to školovao u Kini. Neki od njih su prethodno u Srbiji stekli medicinsko obrazovanje, dok su se drugi u čitavu avanturu upustili bez ikakvog prethodnog medicinskog obrazovanja.

REŠENJE ZA SVE PROBLEME

U Srbiji ove kurseve, kao i za neke druge alternativne metode lečenja sprovodi Udruženje za promociju i razvoj kvantne medicine Quanttes, koje je, kako se na zvaničnom sajtu navodi, srađivalo sa radnom grupom Ministarstva zdravlja u donošenju više puta pomenutog Pravilnika. Osnovano je 2006. godine sa ciljem unapređenja kvantne medicine, ali organizuje kurseve i iz oblasti ajurvede, akupnkture, homeopatije, ventuze, fitoterapije i drugih vidova alternativnog lečenja. Svi kursevi se odvijaju u okviru kontinuirane medicinske edukacije i akreditovani su u Ministarstvu zdravlja, a neke od njih se sprovode u prostorijama Srpskog lekarskog društva.

Na sajtovima lekara koji se bave kineskom medicinom u Srbiji, kao jedna od preporuka zašto se opredeliti za ove metode može se pročitati da im se obraćaju ljudi koji su razočarani u zvaničnu medicinu i da za razliku od zapadne medicine koja leči bolest, kineska leči čoveka.

U ovim tvrdnjama krije se ključ privlačnosti svih alternativnih metoda lečenja. Najčešće se za ovaj put opredele oni koji su razočarani zvaničnom medicinom koja nema uvek lek za svakoga, pojedine metode lečenja su spore i ne daju odmah vidljive rezultate, a nije retkost da se u zdravstvenim ustanovama na intervencije i preglede čeka mesecima. U čitavom sistemu ne može se reći da su nam lekari uvek na raspolaganju ili makar ne u onoj meri u kojoj mi to želimo ili nam je potrebno.

Kao suprotnost ovoj tmurnoj realnosti, pojavljuju se uvek nasmejani lekari ili oni koji su samo prošli određene maglovite obuke, i obećavaju da će vas posmatrati kao jedinstvenu ličnost, da će razumeti vaše strahove i očekivanja i da imaju rešenje za vaše probleme. Često se u svojim reklamama pozivaju na duhovnost, unutrašnji mir, harmoniju, nematerijalne vrednosti, što ne znači da svoje usluge neće naplatiti. Pacijent na ovakvim mestima pronalazi osobu koja će ga saslušati i koja ima reference koje navode na pomisao da se radi o zdravstvenom autoritetu. Svi završeni kursevi, reči hvale i godine prakse ukazuju da lekar zna šta radi. Osim toga, ako vas dočeka ljubazno, sa poštovanjem, razumevanjem prema vašem stanju i zabrinutošću za vaše zdravlje i za razgovor sa vama izdvoji određeno vreme, velike su šanse da ćete se na ovo mesto vratiti više puta.

ČOVEK KAO CELINA

Među ordinacijama u kojima vlada pseudomedicina ima onih koje su nazvane holističkim centrima, zbog tvrdnje da čoveka posmatraju kao celinu. U jednoj od njih koju je u Subotici osnovao pedijatar koji imaju važeću licencu za rad, pored pregleda i tretmana koji su sasvim uobilačajeni za bilo koju zdravstvenu ustanovu, možete se opredeliti za alternativnije metode poput terapije smehom, analize životnog cveta ili rekonektivnog isceljivanja za koji se cene kreću od 12.000 do 35.000 dinara. Mada većinu zaposlenih u ovom centru čine lekari, na spisku usluga ima i metoda koje se ne nalaze u pravilniku o alternativnoj medicini. Jedna od njih je upravo rekonektivno isceljivanje kojim se u većini slučajeva bave osobe bez ikakvog medicinskog obrazovanja. Dobra strana je fizičkih neželjenih posledica nema, jer kako oni koji se ovom tehnikom bave navode, reč je o beskontaktnom procesu. Potrebno je samo da zažmurite i „pratite šta de dešava na različtim nivoima vašeg bića“. Ova metoda, navodno pomaže da steknete sposobnost da darujete i primate ljubav, ali i uspostavlja balans u endokrinom sistemu. Sličan narativ koriste i homeopate.

Homeopatija polazi od pretpostavke da supstanca koja negativno utiče na zdravlje, u maloj količini može biti lekovita. Sastojak koji izaziva stanje koje se leči, na primer groznicu, rastvara se u alkoholu ili destilovanoj vodi. Zatim se uzima jedna kap ovog rastvora i meša sa devet jedinica vode. Iz ovog rastvora se takođe uzima jedna kap i ponavlja se čitav proces. I tako dok od aktivne supstance ne ostane ni jedan molekul. Međutim, homeopate ove ekstremno razblažene preparate pravdaju rečima da je rastvor “zapamtio” ili poprimio sve osobine ovog delića supstance.

Homeopatijom se bave ne samo lekari u opskurnim ustanovama, već i u domovima zdravlja i uglednim privatnim klinikama i time ne krše zakon. Prednost homeopatije je svakako njena bezopasnost jer ako u leku nema ničega, neće naneti direktnu štetu onome ko ga uzima, odnosno neće biti neželjenih dejstava. Ali šteta nastaje onda kada pacijent veruje da koristi terapiju i da radi na svom izlečenju, a to nije zaista slučaj. Tako prolazi vreme koje je mogao da iskoristi za pravo lečenje.

ŠTA JE PREVARA?

Agencija za lekove i medicinska sredstva odobrava prodaju i korišćenje homeopatskih lekova uz uslov da na njegovom pakovanju nema navedenih terapijskih indikacija i da je toliko razblažen da ne može da naškodi. Ali, pošto ih možete kupiti u apotekama to navodi na pogrešan zaključak da nije reč o nadrliekarskom preparatu.

“Spisak preparata koji se reklamiraju kao lekoviti ali to nisu daleko bi prevazišao razmere ne samo ovog teksta i čitave sveske časopisa, već i kakve poveće biblioteke. Skandalozno je da se, primera radi, homeopatski lekovi, koji po definiciji nemaju farmakološko delovanje, pakuju u kutije sasvim sličnog dizajna kao lekovi jer to je klasičan primer svesnog dovođenja potrošača u zabunu”, tvrdi dr Janković.

Nije lako odrediti šta je sve prevara u lečenju. Čak i terminološki postoji razlike između njihovih različitih oblika. Tako se nadrilekarom obično naziva osoba koja nije zaista lekar, bilo da je travar, vidovnjak ili osoba koja se lažno predstavlja zvanjem lekara. Sa druge strane, lekarskom prevarom se najčešće smatra namerno laganje pacijenta onda kada je i sam lekar svestan da tretmani koje predlaže neće pomoći. Ipak, u pseudomedicinu bi mogli da se uvrste sve one terapije i sredstva koji nemaju niti mogu imati efekta bez obzira da li lekar koji ih primenjuje iskreno veruje u njihovu delotvornost ili ne. Jedan od problema predstavljaju i reklame različitih proizvoda koji bi navodno trebalo da budu lekoviti ili da pomognu našem organizmu da spreči nastanak različitih bolesti. Pravilnik o načinu oglašavanja leka, odnosno medicinskog sredstva, iz 2010. godine definiše da je zabranjeno oglašavanje sredstva koje nije upisano u Registar, kao i pojedinih grupa lekova koji jesu u Registru. Prema istom pravilniku je zabranjeno i oglašavanje sredstva koje dovodi u zabludu i oglašavanje leka na neodgovarajući i senzacionalistički način.

Ipak, stiče se utisak da su reklame koje nas dovode u zabludu po pitanju zdravlja svuda oko nas. Nije retkost da se u reklamama za medicinka sredstva pojavljuju i lekari, a gledaoci ili čitaoci ovakvih materijala moraju sami da proveravaju ko su zaista te osobe i da li se lažno predstavljaju. Međutim, ni diploma i licenca nisu siguran znak da u pojedinim slučajevima lekar ne može da bude pomalo i nadrilekar. I to zakonito.

Među brojnim pseudonaučnim prevarama koje igraju na kartu zdravlja i sveopšte dobrobiti nalaze se i dijete kao što su ishrana po krvnim grupama ili čuvena detoksikacija organizma. Navodno su štetni toksini odgovorni za čitav niz raznovrsnih simptoma, ali ukoliko se podvrgnete čišćenju od njih, velike su šanse da ćete očistiti samo svoj novčanik. Česte su i tvrdnje da magneti mogu blagotvorno da utiču na zdravlje poboljšavajući protok krvi što nije dokazano. Ipak, kao i u slučaju drugih praksi magnetna narkuvica deluje bezazleno jer baš kao i bilo koji drugi nakit ne nanosi nikakvu štetu.

Mada je za većinu alternativnih metoda lečenja karakteristično da se pozivaju na stare tradicije, postoje i one koje su okrenute ljudima koji preferiraju novija saznanja. Takav je slučaj na primer sa kvantnom medicinom koja ovaj epitet savremene nauke primenjuje na sporne tehnike lečenja. Navodno je reč o modernoj metodi i korišćenju savremene opreme i spajanju starih tradicija i novijih dostinguća fizike. U stvarnosti sa fizikom nema nikakvog dodira, već je u pitanju zloupotreba nauke (scienceploitation), kako u jednom svom tekstu u časopisu Nature ove pojave naziva Timoti Kolfild, istraživač sa kanadskog Univerziteta Alberte koji se bave zdravstvenim pravom. Naime, reč je o zlonamernom pogrešnom korišćenju pojmova koji nesumnjivo imaju značenje unutar nauke kako bi se korisnici spornih metoda lečenja zavarali da su i one naučno utemljene. Međutim, to što pridev „kvantno“ ima veliki značaj za nauku ne znači da su sva njegova korišćenja naučna niti da zaista potiču iz koprusa saznanja fizike.

Nadrilekarstvo i alternativne metode lečenja koje su neefikasne, a nekad čak i štetne, svakako nisu lokalni problem. Mnoge metode su čak i odobrene i na globalnom nivou – Svetska zdravstvena organizacija prema ovom problemu veoma blaga i popustljiva. Zašto?

Jedno od objašanjenja može biti da su pojedine metode deo određenih kultura i kao takve zaslužuju poštovanje. Podsetimo se da one, neretko i u izmenjenom obliku, stižu na druge krajeve sveta kojima kultura iz koje potiču nije bliska i u kojoj nemaju nikakvu ulogu osim kao placebo.

Upravo placebo efekat može biti još jedan od razloga što je SZO popustljiva prema alternativnoj medicini. Naime, veliki broj ljudi u svetu nema pristup adekvatnim lekovima i terapijama, a siromašne zemlje se često susreću i sa falsifikovanim lekovima. U takvoj zdravstvenoj krizi procenjuje se da alternativna medicina može da pruži neku vrstu utehe i pomoći i da je korisnije voditi računa o tome ko se i na koji način ovim metodama bavi kako bi one bile bezbedne nego ih potpuno zabraniti.

„Samo po sebi učvršćivanje pojedinih metoda tradicionalne medicine (onih koji počivaju na koliko-toliko realnoj osnovi) u važeće preporuke, smernice i protokole ponekad može i pozitivno doprineti ljudskom zdravlju. Suština je, međutim u kriterijumima koji moraju biti zadovoljeni i naučnim dokazima koji moraju da stoje iza svake takve preporuke naročito ako se poziva na autoritet organizacije kakva je SZO. Tu postoji, rekao bih, veliki prostor za poboljšanje“, kaže dr Janković.

Svetska zdravstvena organizacija je 2009. godine nakon upozorenja mladih istraživača da su životi u zemljama u razvoju ugroženi, reagovala saopštenjem da homeopatija ne treba da se koristi u lečenju težih oboljenja poput tuberkuloze, malarije, HIV. Ipak ostavljena je mogućnost da se ovakvi preparati koriste kod nekih manje ozbiljnih stanja. Odnosno, napravljena je neka vrsta granice za koje bolesti smemo da lažno verujemo da se lečimo. Ipak, uvođenje alternativne medicine u zdravstvene sisteme daleko prelazi granice siromašnih država u kojima boljeg leka nema. Tako je Švajcarska prva u Evropi uvela tradicionalnu i komplementarnu medicinu u svoj zdravstveni sistem. Donošenje regulativa, naročito globalnih, koje bi odbacile sve metode alternativne medicine svakako nije lak i realan zadatak. Međutim, čini se da je veća opreznost neophodna. U atmosferi niskog poverenja javnosti u medicinu i nauku, njegovom jačanju bi mogla da pomogne medicina koja nas zaista leči.

——————–

* Tekst je prvobitno objavljen u časopisu Odiseja 2023. godine.