Džinovski balon pod imenom “Mamut” napunjen gasom poleće iz londonskog Vokshol gardena. Bez obzira na okupljenu gomilju ljudi koja radoznalo prati let ovog, za tu 1862. godinu još uvek neobičnog prevoznog sredstva, Džon Glešer je skoncentrisan na svoje merne instrumente. Njegova saputnica je hrabra i požrtvovana Amelija Vren. To je posada koju je za svoj film “Aeronauti” odabrao reditelj Tom Harper.
Ako se vratimo u 19. vek, verovatno na ulicama Londona, pa čak ni na nebu iznad, ali ni u balonima koji lete nad drugim gradovima, nećemo ugledati Ameliju Vren, ali ćemo je pronaći u više žena tog doba. Doba kada su letovi balonom bili senzacionalne predstave, ravne najodvažnijim cirkuskim atrakcijama, a narod u čuđenju posmatrao ove ljudske tvorevine koje se od tla udaljuju više nego ikad, pitajući se svaki put da li će glavni akteri tih predstava preživeti.
Sve je počelo u Francuskoj sa braćom Mongoflje, Žozefom Mišelom i Žakom Etjenom koji su 1783. godine izveli prvu javnu demonstraciju leta balonom napunjenim vazduhom. Bilo je to manje od dve decenije nakon što je engleski hemičar Henri Kevendiš otkrio vodonik, a zatim i da ovaj gas ima manju gustinu od vazduha i da je zapaljiv. Braća Mongoflje su bila takoreći opsednuta ovim gasom i brojnim eksperimentima su pokušavali da ga dobiju što im nije polazilo za rukom. Međutim, u svom neuspehu došli su do važnog uvida. Primetili su da topao vazduh može da podiže predmete, a ovo otkriće ih je postepeno dovelo do konstruisanja balona.
Zahvaljujući ovom izumu, u oktobru 1783. godine postali su prvi ljudi koji su se otisnuli ka nebu, a balon je poleteo iz kraljevske manufakture papira u Parizu. Međutim, mesec dana ranije izveden je probni let kojim je trebalo utvrditi da li teret uopšte može da poleti. U Versaju su u korpu balona pred očima Luja Šesnaestog ubačeni ovca, patka i petao. Sve životinje su preživele let, a ovca je nagrađena tako što je ostatak života provela u carskoj menažeriji. Slično kao i u dosta kasnijim testiranjima da li će životinje preživeti putovanja u svemir, utvrđeno je da ni za čoveka nije nemoguće da se odvoji od tla.
Usledilo je doba balona. Ova šarena i još uvek misteriozna prevozna sredstva okupljala su mnoštvo ljudi na ulicama evropskih gradova. Dok je publika diveći se ovom dostignuću dolazila kako bi pre svega uživala u predstavama, Džejms Glešer, britanski meterolog i astronom koga u filmu “Aeronauti” glumi Edi Redmejn, od ovih letova želeo je nešto drugo.
Glešer je, prema tvrdnjama njegovih biografa, oduvek bio zaljubljenik u nebo. Želeo je da sazna više o tome kako ono dobija boju, da upozna oblake i kristale snega.
Sa druge strane, privlačile su ga i mnogo veće daljine pa se posvetio astronomiji. Kada je u drugoj polovini 19. veka odlučio da putuje balonom već je imao veliki ugled u naučnim krugovima. Želeo je da nov izum iskoristi kako bi merio temperaturu i vlažnost vazduha i proučava atmosferu o kojoj se do tada ništa nije znalo.
VISINA NA KOJOJ SU GOLUBOVI UMIRALI
Dok je leteo balonom, Glešer je uvek bio okružen instrumentima želeći da izmeri gotovo sve od hemijskog sastava vazduha do svog pulsa. Njegov verni pratilac nije, kao u filmu, bila Amelija Vern, već Henri Trejsi Koksvel koji je odlično znao da upravlja balonom. Jedno od njihovih putovanja ostaće posebno upamćeno, i upravo je ono poslužilo kao inspiracija za film.
Čini se da smo građani neba, odvojeni od Zemlje barijerom koja deluje neprohodno – zapisao je Glešer jednom prilikom
Petog septembra 1862. godine poznati letački par oborio je svetski rekord u nadmorskoj visini do koje je čovek “poleteo”. Pretpostavlja se da je visina koju su dostigli iznosila više od 11 kilometara, mada o tačnoj visini danas postoji više različitih podataka. U svakom slučaju, visina do koje su se otisnuli do tada je bila nezamisliva. U korpi su osim instrumenata imali boce brendija i šest golubova koje su bacali iz balona ali su na velikoj visini ptice počele da umiru.
Visina nije prijala ni posadi balona. Temperatura je poćela da pada na 20 stepeni ispod nule, a Glešer je osećao da ima probleme sa vidom i da gubi svest. Život mu je spasio Koksvel koji je već uveliko bio profesionalac koji je u prethodnih dvadesetak godina imao mnogo javnih letova u Britaniji i kontinentalnom delu Evrope. Ovog puta Koksvel nije sa lakoćom mogao da prizemlji balon jer ruke nije osećao od mraza, ali se ipak dosetio da zubima odvrne ventil što je dovelo do izuzetno brzog ali i bezbednog spuštanja.
DA LI JE AMELIJA VREN IPAK POSTOJALA?
Nakon ovog dramatičnog događaja Glešer je leteo još dvadesetak puta i došao do zapažanja bitnih za razumevanje vremenskih uslova. Između ostalog, otkrio je kako se formiraju kišne kapi. Svoju ljubav prema nebu i letovima pretočio je i u knjigu Travels in the Air koju su pored opisa krasili brojni crteži i mape. “Čini se da smo građani neba, odvojeni od Zemlje, barijerom koja deluje neprohodno”, zapisao je Glešer jednom prilikom.
Ali ko je mogla biti Amelija Vren, koja je u filmu umesto Koksvela postala Glešerova saputnica? Mogućnosti su brojne. Najverovatnije je kao inspiracija za izgradnju ovog lika poslužilo više istorijskih ličnosti jer u balonima koji su tih godina leteli nad Evropom i te kako je bilo žena. Najčešće su to bile supruge čuvenih aeronauta koje su u svoje nebeske pohode odlazile ponekad sa njima u paru, ali i same. Neke od njih su Margaret Graham, prva Britanka koja je samostalno letela balonom i letenjem se bavila više od 30 godina, rođake iz Francuske Žan i Eliza Ženevjev i najpoznatija među aeronautkinjama, Sofi Blanšar koja je u ovoj disciplini bila prva žena profesionalac.
Po svojim idejama, Sofija Blanšar je verovatno bila i najneobičnija među njima. Kada se bračni par Blanšar suočio sa bankrotom, s obzriom na to da je suprug bio aeronaut, došli su na ideju da u balon uđe Sofi jer bi takva novina kao što je prva žena koja leti mogla da reši finansijske probleme. Prvi put je poletela iz Marseja 1804. godine. Pet godina kasnije njen suprug umire od posledica pada iz balona, ali Sofi ostaje posvećena ovom pozivu sve dok nije i sama stradala 1819. godine.
Želeći da jedan od svojih pariskih letova učini spektakularnim, Sofi je pokrenula vatromet koji je zapalio gas u balonu i letelica se srušila na krov jedne kuće. Bilo je to poslednje putovanje dame kojoj je skoro pola veka kasnije počast odao i Dostojevski u svom romanu “Kockar” napisavši da je uzbuđenje kada se neko posveti kockanju verovatno jednako onom koje je Sofi imala dok je padala.
