- Jovana Nikolić
- August 17, 2022
- 12:16 pm
Da je kojim slučajem neko drugo delo Leonarda da Vinčija, a ne Mona Liza ukradeno 21. avgusta 1911. godine, danas prema rečima istoričara umetnosti Noe Čarnija, ono bilo najpoznatije na svetu i premašilo bi popularnost portreta koji verovatno prikazuje Lizu del Đokondo i koji je izložen u Luvru od 1797. godine. Velika i višegodišnja policijska istraga kao i naslovne strane u novinama doprineli su da ovo bude najveća i najpoznatija krađa umetničkog dela u veku koji je tek počinjao. Međutim, prostor na kom je slika stajala bio je prazan više od 24 sata dok nije prijavljena krađa jer su čuvari mislili da ju je neko od zaposlenih odneo na fotografisanje. Bio je ponedeljak i muzej je bio zatvoren za posetioce, ali ne i za majstora koji je nekada bio angažovan u Luvru na različitim poslovima pa i na izradi zaštitnog stakla za samu Mona Lizu.
Tog jutra je Vinćenco Peruđa u beloj bluzi kakvu su nosili radnici Luvra prošao kroz vrata ovog muzeja predviđena za radnike, a zatim je, kako je rekao policiji, bluzu iskoristio da u nju umota sliku i odnese je do svog stana u Parizu. Kada su zaposleni u Luvru shvatili da je slika koja nedostaje ukradena, muzej, a i granice Francuske privremeno su zatvoreni radi istrage. Nakon devet dana posetioci su počeli ponovo da dolaze u Luvr i uprkos umetničkom blagu koje se nalazi na gotovo svakom koraku, najviše je bilo onih koji su se okupljali ispred praznog prostora gde je nekada stajala Mona Liza, a među njima je bio i Franc Kafka.
Slika je sve to vreme, kao i naredne dve godine, bila u ormaru Vinćenca Peruđe, koji policiji nije bio sumnjiv iako je nekada radio u Luvru i dobro poznavao njegove prolaze i ostave. Slučaj je rasvetljen tek kada je prenevši sliku u Firencu kontaktirao vlasnika jedne galerije u želji da je proda. Kada je uhapšen, pravdao se da su motivi za krađu bili patriotski i da je delo velikog slikara hteo da vrati u Italiju gde pripada, ali prećutao je činjenicu da je u zamenu za sliku tražio novac. Kao veliki patriota je i pušten iz zatvora nakon sedam meseci kako bi se prikljućio italijanskoj vojsci u ratu.
DA LI TI TREBA NEŠTO IZ LUVRA?
Prošlo je nedelju dana od krađe Mona Lize, a u prostorije lista Paris-Journal, koji je nudio nagradu onome ko javi gde se slika nalazi, stigla je neočekivana pošiljka. Bila je to drevna iberijska statua i pismo u kome anonimni autor tvrdi da ju je ukrao iz Luvra i želi da je vrati. Najveći umetnički muzej na svetu bio je česta meta lopova početkom 20. veka. Alarmi još nisu korišćeni, manje od 150 radnika obezbeđenja čuvalo je oko 250.000 predmeta, a neka od umetničkih dela bila su nezaključana i bez staklene zaštite. Anonimni lopov je napisao da je i sam više puta krao u Luvru, a da je poslatu statuu ukrao u maju iste godine. Dok su svi iščekivali odgovor gde je Mona Liza, na naslovnoj strani lista Paris-Journal 29. avgusta pojavio se naslov “Lopov nam je doneo delo ukradeno u Luvru” i velika fotografija iberijske statue koja predstavlja žensku figuru.
Objavljeno je i anonimno pismo u kome autor/lopov kaže da je ovu glavu odneo u stan prijatelja gde je bilo desetak pisaca i umetnika koji su se smejali kada su saznali da je ona iz Luvra, ali i da je 1907. godine u roku od dva dana ukrao još dve statue, mušku i žensku figuru, koje je prodao prijateljima u Parizu. Dok su se čitaoci pitali gde se nalaze preostale dve statue, verovatno nisu mogli da pretpostave da se kriju u ormaru čuvenog slikara i da su upravo one uticale na nastanak kubizma i modernizma u slikarstvu.
Sa druge strane, ni vraćena statua se nije nalazila na manje zanimljivom mestu. Bila je u stanu pisca, novinara, kritičara umetnosti i čuvenog boema iz Monparnasa, Gijoma Apolinera, koji je navodno jednom rekao da Luvr treba spaliti. Međutim, kradljivac i autor anonimnog pisma bio je njegov sekretar Žeri Pjere, koji je u to vreme i živeo u njegovom stanu. Pjere je toliko često i samouvereno krao da je prema anegdoti kubističkoj slikarki Mari Lorensen jednom prilikom rekao: “Mari, danas popodne idem do Luvra. Da li treba nešto da ti donesem?”
Policiji je bio potreban žrtveni jarac jer nisu bili sposobni da pronađu ukradenu sliku, a Apoliner je u tadašnjem ksenofobičnom društvu Francuske bio dobar izbor.
Potraga za Mona Lizom i iberijska drevna ženska figura na naslovnoj strani izazivaju strah kod Apolinera i navode ga da u kancelarije istog lista nekoliko dana kasnije donese i statue ukradene 1907. godine. Ponovo je naslovna strana posvećena delima iz Luvra, a kustos Edmond Potje iz prepoznaje i nakon razgovora sa novinarima svi saznaju ko ih je doneo pa je Apoliner ubrzo uhapšen.
Međutim, ispitivan je i za mnoga dela koja nije počinio, pa i za krađu Mona Lize. Kako Noa Čarni u svojoj knjizi o krađi Mona Lize kaže, policiji je bio potreban žrtveni jarac jer nisu bili sposobni da pronađu ukradenu sliku, a Apoliner je u tadašnjem ksenofobičnom društvu Francuske bio dobar izbor. Naime, sin poljske grofice i nepoznaztog švajcarsko-italijanskog diplomate rođen je u Rimu, a u Parizu gde je stvarao ostao je zauvek stranac i znao je da mu preti deportacija. Upravo zato je želeo da zaštiti svog prijatelja slikara koji je takođe bio došljak. Čitava epizoda sa krađama iz Luvra i ksenofobični napadi i optužbe uticali su na Apolinera da svoju ljubav prema Francuskoj dokaže doborovoljnim odlaskom u rat gde zadobija ranu od koje se nije oporavio sve do smrti koja je nastupila dva dana pre kraja Prvog svetskog rata.
ŠTA SA STATUAMA?
Apoliner je policiji rekao da on nije ukrao nijedno od dela za koja je osumnjičen, ali da je njegov pomoćnik doneo statue od kojih je dve prodao slikaru, jednu za 50 franaka, a drugu mu je nakon što je odbijao da je kupi, poklonio. Nakon ovakvog iskaza policiji je morao da kaže o kom prijatelju je reč, ali od znatiželje javnosti je do kraja života čuvao ime Pabla Pikasa. Pominje ga samo u privatnom pismu iz 1915. godine, poslatom tadašnjoj prijateljici Medlin Pažez, koja mu javlja da je u šoku nakon što je iz novina saznala da je ranije bio u zatvoru.
Apoliner u tom pismu objašnjava: “Ustupio sam gostoprimstvo mladom čoveku, inteligentnom, ali ludom i bez skrupula – pre bi se moglo reći da je glup nego loš. Iz Luvra je 1907. ukrao dve iberijske statue koje je prodao Pikasu, velikom umetniku takođe bez skrupula, i čije ime, zahvaljujući meni, nikada nije povezano sa ovom aferom”.
Dalje u pismu Apoliner navodi da je pokušao da ubedi Pikasa da statue vrati u Luvr, ali da su ga njegove estetičke studije nagonile da ih zadrži i da je slikar govorio da ih je razbio kako bi okrio misteriozne principe antičke i još uvek varvarske umetnosti. Javnost je prvi put saznala da je Pikasao bio umešan u ovu aferu 1933. godine u memoarima njegove ljubavnice Fernand Olivije koja piše da su se Pikasao i ona 5. septembra vratili u Pariz sa odmora na jugu Francuske i da su odmah sreli Apolinera, što je Pikasa preplašilo “na smrt”. Dalje navodi da su dva umetnika provela noć raspravljajući da li treba da se otarase statua i bace ih u Senu i da su čak izlazili sa bistama u pohabanoj torbi, ali su se usred noći vraćali sa sve teretom u rukama. Sledećeg jutra Apoliner odlazi do novinske redakcije i vraća skulpturu.
Dok je Mona Liza mogla da se unovči, a prema nekim teorijama čak je planirano da njen nestanak dovede do rasta cena kopija, iberijskim statuama se u trenutku krađe nije pripisivala nikakva vrednost.
Tačno sto godina nakon krađe Mona Lize, profesor istorije umetnosti na Američkom univerzitetu u Rimu, Noa Čarni, objavio je knjigu “Kradljivci Mona Lize: O krađi najpoznatije slike na svetu”, čije je jedno poglavlje adaptirano i objavljeno 2004. godine u časopisu Arte Individuo Y Sociedad. Ovaj rad pokušava da pokaže da su i Pikaso i Apoliner znali da su statue ukradene i da su obojica ili makar jedan od njih bili uključeni u krađu, a do takvih tvrdnji autor dolazi kombinujući svoja znanja iz istorije umetnosti i kriminologije.
Čarni je 2007. napisao i roman The Art Thief u kome se dešava nekoliko krađa u evropskim muzejima i crkvama, bestseler u više zemalja među kojima je i Slovenija, gde je Čarni doktorirao istoriju umetnosti. Osim toga, ovaj autor je i urednik časopisa The Journal of Art Crime, koji izlazi dva puta godišnje, i osnivač Udruženja za istraživanje kriminala u umetnosti (ARCA) koje ima za cilj da pomogne u prevenciji krađa i krivičnom gonjenju onih koji kradu umetnička dela, kao i da se uspostave studije krađe u umetnosti kao akademska disciplina. U svom radu u kom osvetljava umešanost Apolinera i Pikasa u krađu statua Čarni naglašava da je o ovoj aferi prva iznela detalje istoričarka umetnosti Silvija Loreti detaljno istražujući arhive Luvra.
Dok je Mona Liza mogla da se unovči, a prema nekim teorijama čak je i planirano da njen nestanak dovede do rasta cena kopija, iberijskim statuama se u trenutku krađe nije pripisivala nikakva vrednost. Bile su izrađene od jeftinog materijala i nisu bile naročito cenjene kao umetnička dela niti kao deo jedne nedavno otkrivene varvarske kulture. Dakle, mogao ih je ukrasti ili makar kupiti od kradljivca samo neko ko je u njima video nešto što drugi nisu.
DA LI SU STATUE IZ ORMARA DOVELE DO RAĐANJA KUBIZMA?
Iberijske statue su pronađene nekoliko godina pre krađe u blizini Pikasove rodne Malage, a u Luvru je 1904. godine otvorena prostorija posvećena umetnosti ove civilizacije sa područja današnje Španije i Portugala iz prerimskog perioda. Otvaranju je prisustvovao i sam Pikaso koji se često vraćao u ovu prostoriju i posmatrao statue koje su ga povezivale sa njegovom domovinom, ali i malo poznatim civilizacijama koje su ga privlačile. Zato je neubedljiv argument da u trenutku kupovine nije znao da figure pripadaju Luvru. Osim toga, njegova ljubavnica Fernand Olivije je zapisala da je ovaj veliki kolekcionar sva umetnička dela koja je posedovao držao izložena u stanu i ateljeu, a samo je ove dve statue krio u garderobi.
Članak Silvije Loereti o ovoj aferi objavljen je 2009. godine u knjizi “Umetnost i kriminal: Istraživanje tamne strane sveta umetnosti”. Loretijeva u ovom tekstu kaže da je Pikasova povezanost sa statuama zanimljiva jer iznova otvara raspravu među istoričarima umetnosti o uticaju drevne iberijske umetnosti na njegova dela. I sam Apoliner, koji je bio renomirani kritičar umetnosti, govorio je da su sporne statue uticale na Pikasova dela, a u svom privatnom pismu u kom jedini put povezuje svog prijatelja sa aferom, piše da su statue iz ormara dovele do rađanja kubizma.
Na Pikasovoj slici “Gospođice iz Avinjona”, koju većina istoričara umetnosti smatra početkom modernizma, tri od pet ženskih figura imaju lica nalik na iberijske statue, a karakteristične su izdužene uši i ovalne krupne oči, dok dve podsećaju na afričke maske. Ovo delo se u vreme nastanka, a bila je to ista ona godina kada su u Pikasov posed dospele statue iz Luvra, nije dopadalo čak ni Pikasovim bliskim saradnicima i prijateljima, ali je njegova vrednost kao osnove modernog slikarstva kasnije došla do iražaja.
Koliki su utisak na Pikasa ostavile figure koje potiču iz vremena između 5000. i 3000. godine pre nove ere govori i podatak da ih pominje u intervjuu iz 1960. godine, više od pola veka nakon krađe. U intervjuu Pikaso kaže: “Da li se sećate onog slučaja u koji sam bio uključen? Kada je Apoliner ukrao neke statue iz Luvra? To su bile iberijske statue… pa ako pogledate uši Gospođica iz Avinjona, prepoznaćete uši tih statua”. Zanimljivo je da krivi samo prijatelja koji ga je štitio krijući njegov identitet.
Čarni objašnjava da to nije neobično jer je u ovom prijateljestvu Pikaso uvek bio dominantan, što pokazuje i vraćanje statua u kome je učestvovao samo Apoliner. Međutim, nakon što je policija ispitivala Apolinera i saznala ko je kupac dela iz Luvra, priveden je bio i sam Pikasao, a njegov biograf Džon Ričardson u knjizi “Pikasov život: 1907-1917” kaže da je slikar bio toliko uplašen od moguće deportacije da je policiji rekao da nikada nije video Apolinera, svog veoma bliakog prijatelja.
Kako nije bilo dokaza da su ova dva velika umetnika umešana u krađu, pušteni su i čitav slučaj je godinama bio zamrznut. Osim toga, oslobođeni su i optužbi za krađu Mona Lize o kojoj je počelo da se govori da se nalazi u Švajcarskoj, Južnoj Americi, u jednom stanu u Bronksu, privatnoj galeriji u Sankt Peterburgu i tajnoj sobi preduzetnika i kolekcionara Džona Priponta Morgana, sve dok nije pronađena u Firenci.
Tri iberijske statue se danas ponovo nalaze u Luvru ali nisu uvek izložene.
Istoričari umetnosti Silvija Loreti i Noa Čarni, urpkos oslobođenju od optužbi i različitim iskazima, tvrde da su pronašli dovoljno dokaza koji ukazuju na to da su u krađi statua pored Pjerea učestvovali i Pikaso i Apoliner, ili makar jedan od njih. Jedan od najjačih argumenata je da Pjere, koji nije bio neki veliki poznavalac umetnosti, nije mogao nasumično da odabere dela koja su bila po Pikasovom ukusu i ponudi ih baš njemu. Osim toga, masa svake od statua iznosi oko sedam kilograma i malo je verovatno da je jedna osoba mogla sama da ih iznosi.
Apolinerov stan je 1911. godine bio na periferiji Pariza, a 1907. još dalje, u selu Vezine, ap je Pjereu bila potrebna pomoć da statue prevozi kroz Pariz. S obzirom na to da u ovom slučaju nije bilo drugih osumnjičenih, Čarni smatra sa su Apoliner i Pikaso mogli da čekaju Pjerea u nekakvom vozilu, ili čak da mu pokažu koja statua im je potrebna.
Tri iberijske statue se danas ponovo nalaze u Luvru, ali nisu uvek izložene. Prema podacima Noe Čarnija, svake godine širom sveta odvije se oko 50.000 krađa umetničkih dela, a gotovo za svaku je motiv novac. Veoma su retki slučajevi krađa koje izvedu i naruče kolekcionari isključivo zato što žele da uživaju u određenom umetničkom delu. Čitavu “aferu sa statuama” to čini još neobičnijom. Ne samo da su ukradeni predmeti bili kod jednog od najvećih umetnika tog vremena i predmet njegove inspiracije i divljenja, već u drugim rukama ne imali gotovo nikakvu vrednost.
——————–
* Tekst je prvobitno objavljen u časopisu Elementi 2018. godine
