- Jovana Nikolić
- June 28, 2023
- 12:19 pm
Američki pisac i pesnik Edgar Alan Po ovo predavanje najavio kao značajan događaj na kome će publika čuti nešto što je važnije i od Njutnove gravitacije. Očekivao je masovnu posetu, ali u publici je tek nekoliko desetina ljudi. Pitanje je koliko bi bilo onih koji bi hteli da čuju predavanje pod nazivom “O kosmografiji univerzuma” da nije počela oluja. Napolju su jaka kiša i vetar, prizori slični onim iz Poovih priča. Vremenske prilike ipak nisu sprečile šezdesetak ljudi da prisustvuju ovom događaju. Ne pruža se tako često prilika da se za ulaznicu od 50 centi vinete u svemir jednog od najvećih književnika.
Po je i ranije držao predavanja širom Amerike, ali bila su posvećena poeziji, književnosti, pisanju. Ovaj 3. februar 1848. godine je potpuno drugačiji jer je Po najavio da će javnosti predstaviti svoja astronomska gledišta. Govori se da je čitava turneja javnih predavanja osmišljena kao način da se povećaju sredstva za pokretanje Poovog književnog časopisa Stilus. Međutim, od ulaska slavnog pisca u salu njujorškog Bibliotečkog društva, jasno je da su motivi mnogo dublji. Pun entuzijazma Edgar Alan Po želi da sa drugima podeli svoja shvatanja univerzuma, a počinje zapažanjem da svim dosadašnjim kosmološkim sistemima nedostaje principi jedinstva.
Kako vreme odmiče, publika sve više oseća oduševljenje, mada je teško razgraničiti da li je ono usmereno ka govorniku ili sadržaju koji izgovara. U publici je i advokat Fild, koji zapisuje da je ovo predavanje najsjajnija rapsodija i da Poova inspiracija utiče na malobrojnu publiku skoro bolno. Tu je i student teologije Džon H. Hopkins, koji beleži da je ovo najdublje i najdetaljnije predavanje koje prati originalan tok misli. Nakon skoro tri časa pesnikovog govora, publika oduševljeno aplaudira. Ipak, kada se utisci slegnu i izbledi slika nadahnutog govornika, postaće im jasno da ništa nisu razumeli. Lokalne novine će predavanje nazvati hiperboličnom besmislicom, stizaće brojne negativne kritike, a čak i Poov prijatelj Evert A. Dajkin pisaće svom bratu da je bilo “dosadno do smrti”.
EUREKA
Upravo će nerazumevanje publike podstaći Edgara Alana Poa da u narednih mesec dana iste ideje uobliči u poemu “Eureka”, koju će posvetiti Aleksandru fon Humboltu, prirodnjaku i autoru knjige “Kosmos”. Od izdavača će tražiti da ovo, po njegovom neskromnom mišljenju, najznačajnije delo koje je napisao odštampa u 50.000 primeraka. Nasuprot velikim očekivanjima, iz štampe će izaći samo 500, od kojih će se mali broj prodati. Retki među onima koji ga pročitaju smatraće ga besmislicom i povodom za podsmeh.
Njegove umetničke težnje ga vuku da opiše čitav univerzum i, kako će nakon čitanja “Eureke” napisati Isidora Sekulić, da “organizuje svoj haosni svet”
Mada će Edgar Alan Po insistirati da se “Eureka” posmatra kao umetničko delo posvetivši ga u predgovoru “onima koji osećaju, više nego onima koji rasuđuju, sanjarima i onima koji veruju u snove kao jedinu stvarnost”, pesnicima i književnim kritičarima će biti odbojno mnoštvo naučnih termina. Sa druge strane, naučnici neće moći da se pomire sa metafizikom i intuicijom pomoću kojih Po opisuje svemir, pa će proći mnogo vremena dok ne počnu da ovo delo pažljivo čitaju i tumače.
Godinu dana nakon objavljivanja dela za koje će govoriti da posle njega više ništa ne mora da napiše, Edgar Alan Po umire pod nerazjašnjenim okolnostima, a “Eureka” u Americi vrlo brzo biva zaboravljena i neće dočekati novo izdanje čitavih sto godina. U Evropi će njen život imati drugačiji tok, jer će je Bodler 1859. godine prevesti na francuski, a čitava generacija pesnika odnegovana na divljenju prema Poovim delima, i ovu neobičnu poemu će čitati sa poštovanjem, iako ne uvek sa razumevanjem. Pol Valeri će isticati njen i poetski i naučni značaj, braneći je od onih koji je odbacuju zbog njene metafizičke prirode, rečima da je svaka kosmologija plod imaginacije.
Predavač, čuven po svom maštovitom stvaralaštvu, kog publika sluša sa oduševljenjem i kada ga ne razume, ipak ne govori o svemiru bez ikakvog osnova. Njegove umetničke težnje ga vuku da opiše čitav univerzum i, kako će nakon čitanja “Eureke” napisati Isidora Sekulić, da “organizuje svoj haosni svet”. Sa druge strane, on prati rzavoj nauke, a slobodno vreme neretko provodi čitajući sve što je dostupno a govori o astronomiji. Kombinujući logiku i maštu, baš kao u svojim pričama, Po sada ulazi u oblast koja mu je, dodaje Isidora Sekulić, “zabranjena” i od pisca detektivskih i horor priča pokušava da postane kosmolog.
Kada ono o čemu je dugo razmišljao i što je predmet ovog predavanja bude oblikovao u poemu, odnosno “esej o materijalnom i duhovnom univerzumu”, ovo delo će biti u najboljem slučaju svrstano u žanr naučne fantastike. Međutim, u dvadesetom veku nova otkrića će dovoditi do novih tumačenja njegovih reči, pa će mnogi u slikovitim opisima pronalaziti ideje svog vremena. Veliki prasak, širenje univerzuma, rešenje Olbersovog paradoksa, samo su neke od stvari koje će tada prepoznati u “Eureci”.
PISMO IZ BUDUĆNOSTI
Poema nikada neće biti posmatrana kao naučni rad. Ona to nije ni po rečima samog autora. Delo je značajno je pruža uvid u istoriji ideja. Po izvodi Njutnovu kosmologiju koristeći logičko razmišljanje, mada kreće od metafizičke osnove. Poova razmišljanja su primer kako su mnoge ideje koje je nauka dokazala ili opovrgla najpre bila deo mašte, a ponekad su izjednačavane sa mislima ranijih generacija i onda kada nisu pripadale naučnicima.
Godina je 1848. i ne dovodi se u pitanje pretpostavka da je svemir statičan i večan. Jedino Edgar Alan Po govori o nastanku čitavog univerzuma iz jedne čestice
Međutim, Poa nauka neće blagonaklono gledati zbog onoga čemu teži – metafizike, i onoga čega se direktno odriče – naučnog metoda. Svoju kosmološku poemu on će započeti satiričnom pričom o pismu iz budućnosti. Osvrćući se na pozate filozofe, ali promenivši im imena, isticaće mane indukcije i dedukcije, a umesto njih, kao metod za upoznavanje sveta hvaliće intuiciju. Međutum, “Eureka” nagoveštava duh epohe čak i u takvom stavu – Po će se naime odreći i Euklidovih aksioma govoreći o njima ironično i sa podsmehom iako ove “samoočigledne istine” retko ko dovodi u pitanje. Ali, upravo dok Edgar Alan po ispituje prirodu aksioma, prvi koraci ka neeuklidskim geometrijama su već napravljeni, ali daleko od Amerike i na jezicima koje Po ne zna – latinskom i ruskom. To umanjuje verovatnoću da Poa inspirišu radovi Boljaija i Lobačevskog i govori o jednom duhu ove epohe.
U vreme naglog porasta broja astronomskih otkrića i korišćenja naučnih metoda za upoznacanje dalekih prostranstava van naše planete, Edgar Alan Po vraća priču o univerzumu na metafiziku. Međutim, to ne čini bez poznavanja rezultata do kojih je došao naučni metod. Nebularna teorija o kojoj se mnogo raspravlja, podstiče ga da potraži početak, ali ne Sunčevog sistema kao što su to učinili Kant i Laplas, već čitavog univerzuma. Oslanjajući se na znanja svog vremena, dolazi do ideja koje skoro da se ne mogu posmatrati ozbiljno, ali oko kojih će se, nezavisno od njega, kretati nauka dvadesetog veka.
ŠIRENJE SVEMIRA
Godina je 1848. i ne dovodi se u pitanje pretpostavka da je svemir statičan i večan. Jedino Edgar Alan Po govori o nastanku čitavog univerzuma i jedne čestice u kojoj je koncentrisana sva materija, pa predavanje više liči na još jednu od njegovih poema ili fantastičnih priča, nego na stvarnu istoriju svemira. Do ovog shvatanja ga vodi princip jedostavnosti, jer čestica koju Po naziva i “jedinstvom” po njegovom mišljenju najlakše može da pruži objašnjenje kako je nastala sva materija u univerzumu.
Čitav proces se odvija pod uticajem sila prvilačenja i razdvajanja, što podseća na Empedoklovo učenje o silama ljubavi i mžnje koje oblikuju čitav svet od četiri elemenata. Ova metafizička slika rađanja materije u velikoj meri će osamdeset godina kasnije ličiti na novu teoriju koja će pomoću brojnih matematičkih proračuna pružiti sliku nastanka čitavog univerzuma i koja će biti nazvana Teorijom Velikog praska. Na ovom predavanju ta ideja je samo jedan pesnički prikaz našeg početka neusklađen sa statičnim svemirom.
Kojim god putem da je išao. Edgar Alan Po je jedan od prvih ljudi koji je stigao do ideje da se čitav svemir širi. Niko pre njega nije ovako video univerzum u kome vlada Njutnovska fizika. Ne samo da u ovom trenutku opis svemira koji se širi niko ne može da prihvati, već će situacija biti ista sve dok u trećoj deceniji dvadesetog veka Aleksandar Fridman i Žorž Lemeter iz Ajnštajnovih jednačina ne izvedu zaključke o ovakvim kretanjima univerzuma, i dok 1929. godine Edvin Habl posmatrajući galaksije ne potvrdi da se one udaljavaju. Do tog trenutka čak ni sam Ajnštajn neće želeti da prihavti činjenicu da njegova Opšta teorija relativiteta podrazumeva ovakva kretanja. Matematičari i astronomi će se godinama kasnije pitati kako niko nije primetio da se isti zaključak može izvesti iz Njutnovske fizike, a sada dok jedan pisac strašnih priča govori o tome, niko ga ne shvata ozbiljno.
Ako je svemir beskonačan, statičan i ispunjen zvezdama, u svakoj tački bi naš pogled bio usmeren prema nekom od ovih sjajnih nebeskih tela. Kako onda objasniti mrak?
Zanimljivo je da će nakon Fridmanove smrti negde ostati sačuvan podatak da je Po bio jedan od njegovih omiljenih pisaca, ali ne i da li je čitao “Eureku”. Ajnštajnov odnos prema ovoj poemi biće još nejasniji. Iza slavnog fizičara će ostati četiri kratka pisma u kojima iznosi svoje stavove o ovom delu, ali bez objašnjenja svog mišljenja koje će se kretati od divljenja do odbacivanja bilo kakve vrednosti. Najpre će Ajnštajn zapisati da je samo delimično čitao poemu i nazvaće je “veoma lepim dostignućem neobično nezavisnog uma”, a zatim će nekoliko godina kasnije u pismu Poovom biografu poricati da je ranije čitao “Eureku” prema kojoj će sada pokazati jaku averziju, a autora nazvati patološkom ličnošću.
OLBERSOV PARADOKS
Edgar Alan Po svemir vidi kao beskonačan, ali njegov materijalni sadržaj koji naziva “univerzumom zvezda” smatra konačnim i u prostoru i u vremenu. Do ovakvog zaključka ga vode neobični principi simetrije i jednostavnosti. Međutim, upravo zahvaljujući ovim granicama Po može da objasni zašto je nebo noću mračno ne znajući da je ovo pitanje njegov savremenik Hajnrih Vilhem Olbers zvanično nazvao paradoksom i ne znajući da će u “Eureci” 1987. godine kosmolog Edvard Harison pronaći rešenje ovog paradoksa starije od svih poznatih.
Ako je svemir beskonačan, statičan i ispunjen zvezdama, u svakoj tački bi naš pogled bo usmeren prema nekom od ovih sjajnih nebeskih tela. Kako onda objasniti mrak?
Odgovor pruža univerzum koji nije večan, već je nastao u određenom trenutku kao i zvezde koje ga ispunjavaju. Zbog velike udaljenosti i pretpostavke da zvezde nisu postojale oduvek, Po zaključuje da “nijedan zrak odatle još nije uspeo da stigne do nas”. Prema njegovom shavtanju, konačna je brzina svetlosti, ali i starost svemira. U tom smislu je njegov “univerzum zvezda”, odnosno vidljivi deo svemira, konačan za razliku od beskonačnog celokupnog svemira.
Međutim, neprihvatanje večnog univerzuma i priča o njegovom rađanju, u devetnaestom veku ne može da ode dalje od poezije i metafizike, a drugačije će se posmatrati tek kada naučni metodi dovedu do istog zaključka. Jedan naslov u Njujork tajmsu iz 2002. godine će glasiti “Šta je Edgar Alan Po znao o kosmologiji? Ništa, a ipak je bio u pravu”.
Predavanje Edgar Alan Po završava u uverenju da ga ja intuicija dovela do istinite istorije univerzuma, ali i svestan nemogućnosti da preskoči metafizičku prepreku koja ga razdvaja od naučnog prikaza sveta. Zato nije ponet aplauzom priutnih, već svestan kakve će kritike uslediti odlučuje da u predgovoru “Eureke” poruči: “Predstavljam ovaj sastav kao tvorevinu čiste umetnosti… Ovo je Pesma tek po tome što želim da se o njoj sudi kad budem mrtav”.
——————–
* Tekst je prvobitno objavljen u časopisu Elementi, broj 5, 2016. godine
