Čudesne ramonde

U Srbiji se 11. novembra obeležava Dan primirja u Prvom svetskom ratu. Na amblemu ovog praznika nalazi se cvet Natalijine ramonde. Ova endemska biljka koju nazivaju i feniksom, ima neobičnu sposobnost oživljavanja nakon sušnih perioda u kojima deluje gotovo mrtvo pa je zato izabrana za simbol srpske vojske u Prvom svetskom ratu.

Dan primirja je prilika da se setimo ne samo istorije, već i ovog cveta koji se smatra živim fosilom i koji je danas ugrožen. Posetili smo Botaničku baštu Jevremovac gde nam profesorka Biološkog fakulteta dr Maja Lazarević, koja se u svom doktoratu bavila ramondama, priča o ovim biljkama.

Zašto je neobična činjenica da ramonde naseljavaju područje Srbije i okolnih zemalja?

Ramonda nathaliae i ramonda serbica su dve vrste koje pripadaju familiji Gesneriaceae. Predstavnici ove familije žive pre svega u tropskim i suptropskim predelima. U Evropi živi samo pet predstavnika ove neobične familije. Sve biljke koje pripadaju toj familiji zahtevaju da na njihovom staništu bude prisutna velika vlažnost vazduh i to ili tokom čitave godine ili barem u onom periodu kada aktivno rastu i razvijaju se, što može da bude problem za one vrste koje žive u nešto sušnijim predelima ili za one koje žive na mestima gde postoji smena godišnjih doba.

Ova familija obuhvata i čitav niz dekorativnih biljnih vrsta, a jedan od srodnika naših ramondi je afrička ljubičica koju mnogi u Srbiji gaje na prozorima svojih kuća. Predstavnici ove familije su prevashodno zastupljeni na južnoj hemisferi. U Evropi samo postoji samo 5 vrsta iz ove familije. Među njima su tri vrste ramondi. Ramonda myconi koja naseljava Pirinesjko poluostrvo, i ove dve koje žive na Balkanskom.

Kako su otkrivene evropske ramonde?

Ramonda myconi je opisana 1805. godine. Francuski botaničar Rišard je išao u terensko istraživanje istočnih Pirineja i naišao je na jednu biljku koja nije ličila ni na jednu drugu koju je video u Evropi. Krenuo je da istražuje i shvatio da se radi o prvom predstavniku familije Gesneriaceae u Evropi. To je bila vrlo velika i senzacionalna vest da se biljka čiji rođaci žive u tropskim i suptropskim predelima nađe u sred Evrope i to je bila potvrda burne biogeografske istorije našeg kontinenta.

Josf Pančič je 1874. godine ubrao jednu biljku na planini Rtanj i pretpostavio da se radi o vrsti haberlea rhodopensis koja je nekoliko decenija ranije opisana i koja raste u Bugarskoj, ali kada je uporedio materijal shvatio je da je u pitanju nova vrsta i daje joj ime ramonda serbica. Dvorski lekar dr Sava Petrović, je 1882. godine na Suvoj planini i Jelašničkoj klisuri ubrao nekoliko biljaka koje su jako ličile na srpsku ramondu ali su se i razlikovale pa zove u pomoć Josifa Pančića i zajedno opisuju novu vrstu kojoj daju ime u čast kraljice Natalije Obrenović.

Mnogi botaničari u Evropi su sumnjali da su u Srbiji pronađene dve vrste roda ramonde. Godine 1921. Nedeljko Košanin objavljuje delo Geografija balkanskih ramondi u kojem staje na put spekalucijama i naučno ukazuje na razlike koje postoje između ove dve vrste roda ramondi.

Kako razlikujemo srpsku i Natalijinu ramondu?

Ove dve vrste pre svega razlikujemo po građi cveta i lista. Kada je u pitanju ekologija ovih vrsta, one naseljavaju slične tipove staništa, kanjone, klisure, strme odseke pojedinih planinskih strana. Uvek su to staništa koja su ušuškana i u kojima postoji neka rečica ili potok koji obezbeđuju dovoljnu vlažnost vazduha. Na tim stenama one često žive okružene mahovinama koje im pružaju dodatnu vlažnost i izvor mineralnih materija. Obe vrste naseljavaju one strane koje su okrenute ka severu i krečnjačku podlogu. Međutim, Natalijina ramonda može da se nađe i na nekim drugim tipovima podloge pa čak i na serpenititima koji su nepovoljni za razvoj većine biljaka. Ovaj tip podloga je siromašan vodom ali i nedostaje mnogo mineralnih elemenata koji su biljci neophodni a sa druge strane ima puno teških metala koji mogu da štete biljkama koje na njih nisu naviknute. Natalijina ramonda nepovoljni sušni period na ovoj podlozi provodi u stanju mirovanja pa iako malo pati, uspeva da preživi. Njena staništa se odlikuju i znantno manjom količinom padavina i znatno izraženijim sušnim periodima u odnosu na srpsku ramondu.

Gde možemo naći ove biljke?

One su prilično odvojene jedna od druge tako da srpska ramonda dominira u Jadranskom a Natalijina u Jonskom slivu. Najveći deo reala srpske ramonde se nalazi u Albaniji a zastupljena je i u severozapnoj Grčkoj, južnoj i jugoistočnoj Crnoj Gori, na Kosovu, u jugozapadnim delovima Srbije, jugoistočnoj i istočnoj Srbiji. Nekoliko malih populacija se nalazi u severeozapdnim delovima Bugarske. Natalijina ramonda je najvećim delom rasprostranjena u Severnoj Makedoniji, a ima je i na severu Grčke, Šar planini, a u Srbiji samo na jugoistoku. Postoje dva mesta gde ove vrste žive zajedno u sintopiji. To su Jelašnička i Sićevačka klisura.

Zašto se ramonde nazivaju živim fosilima?

Smatra se sa su ove biljke relikti tercijera. Generalno se za familiju Gesneriaceae smatra da potiče iz perioda paleocena, da je nastala pre oko 60 miliona godina. Pre oko 30 miliona godina, u periodu oligocena verovatno su nastali evropski predstavnici familije. Pretpostavlja se da je pre ledenog doba rasprostranjenje ovih biljaka bilo znatno veće. Danas ih zovemo relikti ili ostaci tercijera. Treba imati na umu da su tada klimatske prilike na ovim prostorima bile drugačije, da je klima bila mnogo toplija i vlažnija. Kada je počelo ledeno doba, dešavaju se brojne migracije biljnog i životinjskog sveta i biljke koje su živele severnije povlače se ka jugu a one koje su živele na višim povlače se na niže nadmorske visine. Pretpostavlja se da su u to vreme balkanske ramonde našle skrovište u kanjonima i klisurama u kojima su uslovi mnogo ušušakaniji. Nakon ledenog doba dostižu ovo rasprostranjenje koje imaju danas.

Kako ramonde preživljavaju sušne periode?

Ove biljke spadaju u jednu neobičnu grupu takozvanih poikilohidričnih biljaka. To znači da sadržaj vode u telu biljke u poptunosti zavisi od vlažnosti u spoljašnjoj sredini. Ako je vlažnost dovoljna, biljka će biti lepa, zelena, normalno će vršiti svoje aktivnosti, a kada dođe sušni period gubi vodu iz svog tela i prelazi u stanje mirovanja. Izgledaju kao mrtve, kao da su sasušene, a čim se ponovo uspostave normalni uslovi, one usvajaju vodu i ponovo aktiviraju sve svoje fizioliške procese i ozelenjavaju. Ova neobičlna osobina je vrlo retka kod biljaka. Neke alge, lišajevi, mahovine, paprati imaju tu sposnost, ali je ima samo oko 60 vrsta cvetnica u celom svetu. Kod nekih od njih prilikom isušivanja dolazi do razlaganja hlorofila i kada dođe do ponovnog buđenja moraju prvo da sintetišu hlorofil pa da krenu sa fotosintezom, a ramonde ostaju zelene i kada su u mirovanju, deo hlorofila se razgradi ali veliki deo ostane u listovima tako da mogu za 24 do 48 sati da se u potpunosti rehidratišu.

Sve je ovo moguće zahvaljajući vrlo kompleksnim adaptacijama. Neka ideja koja postoji kod brojnih naučnika danas je da pronađu gene koji su odgovorni za ovu sposobnost kako bi možda pomogli nekim biljkama da budu otpornije na sušu. To je naravno sada u sferi naučne fantastike i još mnogo istraživanja mora da bude urađeno a pitanje da li će ikada moći na taj način da se iskoristi. U pitanju je čitav kompleks različitih adaptacija koje ove biljke imaju.

Da li su ramonde ugrožene?

Ove biljke spadaju u strogo zaštićene vrste u Srbiji jer su pojedine populacije i stanište na različite načine ugroženi. Faktori koji ugrožavaju njihov opstanak danas su sa jedne strane klimatske promene. To što imamo utisak da su nam leta sve toplija i suvlja, to im ne pogoduje jer će duže biti u anabiozi a to može da znači da će sušni period početi pre nego što su proizvele plodove i semena što znači da ciklus razvoja u jednoj godini neće biti doveden do kraja i neće stvoriti semena za sledeću godinu. Takođe, to što one svake gofine i po više puta ulaze u ovoo stanje i iz njega se bude smanjuje period kada aktivno rastu i razvijaju se. Ramonde su sporo rastuće a dugo živeće biljke. Faktori koji ugrožavaju opstanak ovih biljaka su to što su neke populacije male i međusobno izolovane. Nema velike razmene genetičkog materijala među populacijama što dovodi do smanjenja genetičkog diverziteta. Kada je u jednoj populaciji diverzitet mali to znači da je mala sposobnost da odreaguje na promenljive uslove životne sredine.

Ostali faktori su uglavnom vezani za čoveka. Različitie ljudske aktivnosti dovode u pitanje njihov opstanak. U blizini nekih populacija se nalaze akitvni kamenolomi, zatim izgradnja brana i mini hidroelektrana im takođe ne prija. Omiljena staništa ramondi su kanjoni i klisure a to su i omiljena mesta za izgradnju minihidroelektrana. Ramondama je za preživljavanje neophodna vlažnost vazduha a ukoliko vodu stavimo da protiče kroz cevi, mi menjamo hidrički režim staništa i smanjuje se vlažnost vazduha što dovodi do dužeg ostajanja u anabiozi, sporijeg rasta, smanjenja verovatnoće da će doći do zatvaranja reproduktivnih ciklusa i to može da utiče na opstanak.

Može štetno da deluje i sakupljanje biljaka, naročito u populacijama koje su lako dostupne. Sakupljači uvek odlaze u iste populacije gde uzimaju jedinke bilo za gajenje ili naučna istraživanja i tako smanjuju brojnost ovih biljaka u prirodi. Naročito vole da prikupe velike rozete koje su stare više decenija. Obe vrste su zakonom strogo zaštićene što znači da ako bilo šta želite da radite sa ovim biljkama ili na njihovim staništima morate da dobijete dozvole Ministarstva životne sredine na osnovu mišljenja Zavoda za zaštitu prirode koji određuje šta i pod kojim uslovima smete da radite.