- Admin
- June 5, 2026
- 11:52 am
U novoj sezoni emisije Eureka fokus je na ljudima koji se bave naukom danas u Srbiji. Koje su teme njihovih istraživanja, koji su izazovi a koje lepote bavljenja ovim poslom, šta imaju da poruče budućim kolegama – neka su od pitanja kojima ćemo se iznova vraćati.
Gošća 111. epizode je dr Ivana Vasiljević sa Farmaceutskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.
Prenosimo deo razgovora iz Eureke emitovane 22. januara 2026. godine na Radio Aparatu.
Nakon doktorata naučna karijera je u uzletu, ali i puna novih izazova. Angažovana si i u istraživačkom i predavačkom radu. Kako vidiš svoje obaveze?
Istraživački rad je bio prvi koji me je inspirisao da ostanem na fakultetu, ali i rad sa studentima smatram ispunjujućim i velikom privilegijom što kroz interakciju sa njima mogu da doprinesem njihovom profesionalnom razvoju a i svom. Nekoliko godina sam na Farmaceutskom fakultetu. Prvo sam bila isključivo istraživač, zatim asistent, sada sam asistent sa doktoratom.
Jedno od lepših iskustava i prlika koje sam imala je da se usavršavam u inostranstvu. Više puta sam boravila u različitim institucijama. Najviše vremena sam provela u Instutu farmaceutskih nauka u Gracu. To mi je omogućilo da osetim rad u internacionalnom timu van matične institucije i da se oprobam u novim tehnikama i životu u inostranstvu koji je izazov sam po sebi.
Kakva su iskustva sa studija tvojih studenata? Da li je fakultet ispunio njihova očekivanja?
Studenti koji dolaze na predmete sa moje katedre su već pred kraj studija i polako se pripremaju za rad i traženje posla. Program je takav da imaju veliki obim praktične nastave i raznolike su vežbe. Pokrivaju od hemijskih analiza, do pravljenja različitih farmaceutskih oblika. Zahteva se prilična multdisciplinarnost. Oni nalaze i vremena za različite vannastavne aktivnosti, često su na praksama. Jako sam ponosna na to šta ih sve zanima i za šta sve pronalaze vreme. Oni se žale pomalo na obim nastave ili vežbi ali mi se čini da su zadovoljni kada dođe do traženja posla.
Koliko su zainteresovani da ostanu u nauci?
Na fakultetu postoji organizacija koja se zove Centar za naučno-istraživački rad studenata koja omogućava studentima da se od treće godine oprobaju u laboratorijskom radu van praktične nastave. Tako da dobiju svoj istražicački projekat na kome rade a obično u aprilu ili maju bude organizovan kongres koji okuplja studente sa različitih biomedicinskih fakulteta gde mogu da izlože te svoje rezultate. Veliko je intereovanje studenata za taj deo. Rekla bih da najbolji požele da nastave sa tim radom i upišu doktorske studije. Imamo studenata koji žele da ostanu u nauci iako bi bilo lepo da taj procenat bude veći.
Kako si se ti odlučila za doktorske studije i istraživački rad?
Moj put je bio prilično sličan. U četvrtoj i petoj godini sam se bavila razvojem oralnodisperzivnih lekova koji su pogodni za decu prevashodno. To su tablete koje se raspadaju u ustima i lakše se gutaju. To mi je bilo jako interesatno. Igranje sa različitim formulacijama i metodama ispitivanja tih tableta me pirvuklo i onda sam odlučila da upišem doktroske studije. Na početku sam uporedo stažirala u apoteci tako da sam imala i to iskustvo.
Kakva su bila iskustva rada u apoteci?
Bilo je veoma interesantno. Tokom studija nisam imala priliku da idem u apoteku a kako sam išla u gimnaziju nikad se nisam našla sa one druge strane recepture. Bila mi je interesantna interakcija sa ljudima. Ispunjujuće je kad pomogneš nekome tako što napraviš neki lek ali opet fakultet mi pruža mogućnost istraživačkog rada i rada sa studentima tako da sam se tu više pronašla.
Da li imaš dovoljno vremena za komunikaciju sa studentima i da se posvetiš njihovom ličnom razvoju?
Vremena bi uvek moglo biti više ali sam zadovoljna konceptom nastave. Osim formalnog vremena koje je predviđeno da pređemo različite nastavne jedinice, ostaje dosta vremena za diskusiju i to me posebno motiviše zato što smatram da bi mladi ljudi trebalo da nauče da razmišljaju izvan kutije, da povezuju informacije samostalno i da ih kritički prosuđuju a ne da samo usvajaju i reprodukuju. Tako da puno vremena posvećujemo diskusiji i razmatranju različitih formulacija ili vrsta tableta sa više aspekata gde nije sve crno-belo. U medicini i farmaciji mora uvek da se meri korist i rizik i treba imati sve informacije da bi mogla da se donese dobra doluka.
Naučnici su često u mehuru, u svojim laboratorijama i komuniciraju sa drugim naučnicima na nekom svom jeziku a bilo bi korisno kad bi postojalo više prilika da sa stanovništvom pričamo o tome kako nauka funkcioniše, da hipoteza može biti dokzana a nakon toga i opovrgnuta i da je nauka fluidan proces.
Baviš se istraživanjem materijala od kojih se izrađuju lekovi…
Obično kad kažem da sam istraživač u okviru farmaceutskih nauka moji poznanici zamišljaju laboratorijske miševe, ispitivanje efikasnosti lekova. Da bi lek mogao da ostvari svoje dejstvo, neophodno je da na odgovarajući način stigne u organizam. Ako pričamo o tableti, ona mora da se raspadne da bi aktivna supstanca mogla da se oslobodi i rastvori i stigne do krvotoka i tek nakon toga da na primer spreči glavobolju. Izazov je napraviti tabletu koja ima odgovorajuća svojstva a da se ne kruni, može da izdrži pakovanje, transport. Potrebno je napraviti balans između različitih svojstava i farmaceutska tehnologoja kao oblast bavi se različitim pristupima kako da neka aktivna supstanca na odgovarajući način ostvari dejstvo. Tokom svog doktorata sam pokušavala da razmotrim različita svojstva praškova i granula da bismo na kraju imali gotovu tabletu.
Jedno od pitanja mojih poznanika je zašto postoje lekovi u obliku šprica. Nažalost, neće biti moguće da sve aktivne supstance budu formulisane kao tablete zbog nekih njihovih svojstava. Na primer, nisu stabilne u želucu i prilikom gutanja bi došlo do degradacije i ne bi mogao da se ostvari odgovarajući terapijski efekat.
Jedno od tvojih interesovanja je i štampanje 3D lekova.
Malo sam se tokom doktorata pozabavila 3D štampanjem ali na fakultetu u okviru moje istraživačke grupe nekoliko kolega su eksperti u tome. 3D štampanje u farmaciji se pojavilo pre nekih 10 godina kada je jedna grupa istraživača iz Engleske prvi put opisala postupak štampanja tablete. U tom momentu princip 3D štampanja podsećao je na štampanje plastike. Međutim, problem koji se javio su visoke temperature koje se zahtevaju u tom procesu. Neke aktivne supstance to ne mogu da podnesu, dolazi do razlaganja. Tako da je vremenom došlo do ispitivanja drugih tehnika 3D štampanja i neke od njih su počele da se primenjuju, uglavnom u bolničkoj farmaciji. Ne očekujemo da će 3D štampanje zameniti industrijsku proizvodnju zato što je relativno spor proces. Ali za neke manje serije, za prilagođenu terapiju, neki predviđaju da će pacijent moći i kod svoje kuće uz dogovor sa lekarom da odštampa sebi lek. Ja sam ipak skeptična oko toga. Mislim da treba više stručnosti za odabir terapije.
Koji su razlozi za štampanje lekova?
Sa aspekta same terapije, industrijska proizvodnja je fokusirana na najčešću dozu aktivne supstance, a nekad je potrebno tu dozu na primer malo smanjiti. To bi bila situacija u kojoj može da se pripremi preparat za jednog pacijenta. Takođe, kada je potrebno kombinovati više različitih aktivnih supstanci što je česta situacija kod starijih pacijenata koji piju puno razlilčitih lekova. 3D štampanje bi moglo da omogući da u jednoj tableti imamo razlilite aktivne supstance u odgovarajućoj dozi.
Kako vidiš ulogu naučne komunikacije i popularizacije nauke?
Posebno me interesuje kako približiti nauku sagovorniku koji nije ize te oblasti. Mislim da je jako važno da vratmo zajednici to što smo dobili priliku da se bavimo naučno-istraživačkim radom. Jedan od velikih pokretača za mene u pogledu naučne komunikacije bilo je učešće na kursu koji organiuje Centar za promociju nauke na inicijativu dr Darka Donevskog koji svoje iskustvo i entuzijazam nesebično prenosi na mlade kolege. To je bila prilika i da upoznam slične ljude iz drugih institucija. Još jedno veliko iskustvo mi je bilo učestovanje u letnoj školi koja je bila organizovana u Berlinu. Bilo je nas 50 mladih istraživaača iz različitih zemalja i to je bila jako heterogena grupa. Imali smo zadatak da sastavimo predlog kako unaprediti naučnu komunikjaciju. Kao rezultat nastala je deklaracija o budućnosti naučne komunikacije koju je Fondacija Aleksandar fon Humbolt i nemačka orgnizacija Nauka u dijalogu objavila. Farmaceutski fakultet organizuje različite događaje. Učestvujemo u Festvialu nauke, ranije smo i u Noći muzeja, imamo otvorena vrata…
Vratimo se naučnim konferencijama. Obično naučnike zamišljamo kao ljude zatvorene u svoje laboratorije, a zaboravljamo da je važan aspekat naučnog rada i javni nastup. Poseban izazov su velike međunarodne konferencije na kojima treba da predstavite svoj rad. Dakle, naučnici moraju da imaju veliki broj različitih veština.
Jeste, a nemamo priliku da se kroz formalno obrazovanje obučimo za sve to, javni nastup, rukovođenje projektima što je nauka za sebe. Konferencije su neprocenjivo iskustvo da se susretnemo sa kolegama, da čujemo nešto novo šta se dešava i prezentujemo svoje rezultate. Dešavlo mi se da imam tremu i neprijatno mi je da priđem naučnicima koje znam po imenu i čije sam radove čitala. Ali mi je uvek bilo takvo iskustvo da su veoma pristupačni, rado diskusutuju o svojim rezultatima i idejama.
*Razgovor je vođen u emisiji Eureka na Radio Aparatu 22. januara 2026. godine.
