- Jovana Nikolić
- December 28, 2025
- 8:41 pm
U novoj sezoni emisije Eureka fokus je na ljudima koji se bave naukom danas u Srbiji. Koje su teme njihovih istraživanja, koji su izazovi a koje lepote bavljenja ovim poslom, šta imaju da poruče budućim kolegama – neka su od pitanja kojima ćemo se iznova vraćati.
Gošća 110. epizode je dr Vanja Subotić sa Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu,
Prenosimo deo razgovora iz 110. epizode Eureke, emitovane 10. oktobra 2025. godine na Radio Aparatu.
Veza između filozofije i veštačke inteligencije nije samo stvar trenutka u kom živimo, već je i istorijska…
To se često prenebegava ali možemo reći čak i da je filozofija bila inspiracija za pionire veštačke inteligencije. Pogotovu kada se radi o veštačkim neuronskim mrežama koje su trenutno veoma popularne zato što su i implementirane u velike jezičke modele. Čitava ta revolucija od sredine 2000-ih nastala je zbog intenzivnog rada na veštačkim neuronskim mrežama. Začetak te ideje da bismo možda mogli da modelujemo veštačku inteligenciju na osnovu neurona, u stvari je dosta star i govorimo negde o četrdesetim godinama kada su naučnici Mak Кalok i Pits napisali rad u kom su postulirali postojanje veštačkog neurona koji bi funkcionisao kao logičke operacije. Oni baš i navode kao veiku inspiraciju za svoj pionirski rad Lajbnica. Odnosno njegovu ideju characteristica universalis. Što je ideja nekog savršenog jezika u kome ne postoje nikakve nedoumice i nepravilnosti već je to savršeni jezik za nauku koji odgovara realnosti.
Kada govorimo o filozofiji i uglovima iz kojih možemo da posmatramo veštačku inteligenciju, sa jedne strane imamo logiku a sa druge etiku. Jedna predstavlja apstraktan a druga praktičan svet, ali su obe važne za proučavanje ovog fenomena?
Šta je zanimljivo za filozofe koji se bave veštačkom inteligencijom – bavljenje ovim fenomenom nas vraća u onaj ideal antičke grčke gde svako teorijsko istraživanje mora da ima praktične implikacije. Odnosno da sve što hoćemo da argumentujemo u prilog toga kakav jeste svet, treba ipak da posluži tome da pričamo kakav građanin treba da bude ili šta je dobar život i slično. Ta praktična razmišljanja vode u velikoj meri filozofe koji se bave veštačkom inteligencijom jer nekako izgleda da uprkos tome što se mi možemo zanimati za metodologiju ili za istoriju nauke i te možda više tehničke i teorijske stvari, to neizbežno vodi u etički domen.
Rad za koji si nagrađena bavi se primenom modela dubokog učenja u kognitivnim naukama.
Taj rad je jedna od stvari kojima sam se bavila dok sam pisala doktorat ali to je bila neka prepreka koja me je sprečavala da završim doktorat. Dok to nisam rešila u glavi nisam mogla da napišem ostatak. Međutim, taj rad uopšte nije ušao u doktorat.
Tu se konkretno bavim dubokim učenjem što je u stvari metod obučavanja ovih neuronskih mreža i algoritimi dubokog učenja su negde od 2012. doveli so svega ovoga što danas imamo.
To je jedan algoritam statističke klasifikacije velikog broja podataka. Ovi modeli kada se primenjuju u posebnim naukama imaju veliki učinak. Međutim, to se filozofima nije dopadalo. Mislim pre svega na filozofe nauke. Oni dolaze iz jedne malo konzervativne tradicije gde je kraljica svih nauka fizika i prava metodologija je ona koja je u fizici. Ujedno i standardi za to šta je dobro objašnjenje nekog fenomena.
Sa modelima dubokog učenja imamo specifičan slučaj da su jako dobri u predikciji. Ali su za objašnjavanje, makar onako kako smo navikli u fizici, pomalo nezgodni jer ne znamo kako iznutra rade. U pitanju je veliki broj parametara, podataka i nisu do kraja prozirni, ne možemo da ih otvorimo i vidimo šta se unutra događa. To je ono što se filozofima nije dopalo. Ako nema uzročno-posledične veze, ne možemo da govorimo o pravom objašnjenju.
Mene je kopkalo to što vrlo očigledno u naučnoj praksi ljudi veruju da ti modeli nešto objašnjavaju. Onda sam kroz literaturu pokušala da napravim klasifikaciju upotrebe tih modela u kognitivnoj i neuronauci i predložim tri različite vrste objašnjenja koje možemo da dobijemo putem tih modela. Taj rad sam poslala za časopis Synthese ne očekujući ništa. Čak mislim da je to došlo u nekom sumraku svesti pošto ne znam da li bih se usudila da za tako dobar časopis pošaljem rad. Iznenadila sam se da je prošlo, a još više kada je nagrađen.
Kako izgleda bavljenje naukom nakon doktorarta, u tom periodu kad je energija možda najveća? Veliki posao je iza tebe i naukom počinješ da se baviš na drugačiji način. Kakva su iskustva?
Jao, teška. Dosta ljudi kada završi doktorat padne u neku postteznu depresiju. Ti si se najzad popeo nekim stepenicama do cilja, to je sad gotovo i naizgled kao da ne znaš šta sad. To je prvi osećaj.
Nisi više u sistemu formalnog obrazovanja već deo tog obrazovanja koji treba nešto da stvori. Međutm, to je u isto vreme i nezgodna uloga ako ti već nekako nisi kao recimo na evropskim ili američkim univerzitetima deo neke uigrane mašinerije gde nemaš mnogo šta da razmišljaš, već si deo nekog većeg mehanizma od tebe.
Kod nas je malo drugačije iz nekih institucionalnih razloga. Mi se i teže izborimo za neke projekte i generalno je manje organizovan akademski sistem. Onda to sa sobom nosi jako veliku slobodu ali u početku slobodu sa kojom ne znaš baš šta da radiš.
To je vrlo izazovan period. Naročito jer je vreme da publikuješ još više nego do sad i tu je već presija publish or perish. Meni je baš u tom trenutku kada počinje sumnja da li treba ostati ili ne, kako ovo, kako ono, stigla vest o nagradi tako da sam shvatila to kao neki znak da ipak radim nešto kako treba i da treba da nastavim. Mislim da nije lako i da ne pričamo dovoljno o toj postdoktorskoj ranoj fazi i o tom nekom nesnalaženju.
Šta je filozofija danas?
Filozofiju bih opisala kao jednu delatnost koja je u savremenom svetu vrlo bitna. Bez obzira da li želite da budete bukvalno filozof. To je jedna veština argumentovanog mišljenja i pisanja. Šta neko dobija baveći se filozofijom pre svega na osnovnim studijama? Ili ako želi za svoju dušu da čita. Dobijate drugačiji pojmovni aparat putem kog možete da tumačite svet. I to je vrlo racionalan i precizan aparat. Pomoći će vam da primetite nekonzistentost u argumentaciji, šta je netačno, logićki nedosledno i različite logičke greške koje ljudi koriste. Omogućiće vam taj vid pažnje nad vlastitim mislima i da uspostavite disciplinu vlastitih misli. To se prenosi i na pisanu reč što ima svoju primenu u mnogim profesijama od marketinga do novinarstva.
Imaš iskustva i u naučnoj komunikaciji i pisanju naučno-popularnih tekstova. Zašto si se opredelila za taj vid bavljenja naukom?
Rekla bih da sam neko ko je u toj oblasti apsolutno učenik. Ne verujem da naučnik može prirodno da bude i dobar naučni komunikator. Meni je bitno da budem aktivna u naučnoj komunikaciji jer je za mene to vid i moralne i epistemičke odgovornosti barem što se tiče moje profesije.
Mislim da je odgovornost da izađemo iz te privilegovane pozicije na akademiji gde sve što pričamo, pričamo kolegama. To nije sve na šta se naš posao svodi. Paradoksalno, mislim da su ljudi u prirodnim naukama bili mnogo svesniji važnosti naučne komunikacije. Ja sam odrasla na Karlu Seganu i Nilu de Gras Tajsonu, i moje interesovanje za te teme je bilo preko popularizatorskog dela nauke pre nego kroz školu.
U društveno-humanističkim naukama se manje napora ulaže u naučnu komunikaciju i samim tim nastaje problem njihovog shvatanja u široj javnosti. Mogu da kažem da me je više ljudi primetilo kroz moj angažman u Elementima i naučno-popularne tekstove nego kroz naučne radove. Čak su mi tekstovi doneli i neke pozive na konferencije i skupove. Mislim da se sve više ljudi uključuje u naučnu komunikaciju i to me mnogo raduje.
Kako se filozofi danas bave veštačkom inteligencijom? Koja su pitanja koja vas najviše zanimaju?
Filozofi su danas pre svega foskuriani na tri pitanja. Da li AI i u kojoj me može biti slična ljudima i da li sve ove najave da će biti bolja od nas, da već sada ima sposobnosti bolje od naših, imaju smisla i kojim aršinom to merimo. To je jedna struja i uključuje brojna pitanja, da li treba da redefinišemo šta je to kreativnost, autentičnost, ali i podtema da li AI ima jezičke sposobnosti kao mi ili ne i da li takvi modeli mogu da nam pomognu da bolje razumemo sebe.
Drugo pitanje je kako obezbediti moralno odgovornu upotrebu AI. Tu imamo različite podteme u zavisnosti kojim delom pravljenja AI se bavimo, da li smo usmereni na pitanja dizajna, da li nas zanimaju samo odluke bazirane na modelima AI, ili se bavimo središnjim monentom odnosno samim vidom obučavanja AI podacimai da li su prikupljeni na etički način.
Treće pitanje je egzistencijalnih i ostalih rizika koje može da donese pojava opšte AI. To su nekakvi futuristički scenariji koji se procenjuju prema stepenu uverljivosti i pokušavaju da se nađu potencijalna rešenja za potencijalne probleme.
Šta nas čeka?
Za filozofiju dolazi možda dobar period jer napredak tehnologije nam obećava automatizaciju nekih dosadnih zadataka koji bi nam ostavili prostora da se bavimo kreativnijim poslom. Možda će nam otvoriti mogućnost da pokažemo da su društveno-humanističke nauke, a naročito filozofija, nešto što ne može da bude automatizovano i nešto što nas vraća čoveku. Šta je autentićno kod čoveka? Da misli i da može da samodisciplinuje svoje misli.
S obzriom na teme koje se baviš, sigurno si jedan deo slušalaca emisije razuverila da su filozofi ljudi koji čitaju isključivo prastare knjige. Pa preporuči nam neku knjigu.
Moja preporuka je “Pitanja jednog smrtnika”, Tomasa Nejgela. Možda niste znali da je ovaj filozof rođen u Beogradu. Njegovi roditelji su izbegli iz Trećeg Rajha a zatim emigrirali u SAD. On je filozof koji više pripada analitičkoj struji, a ovo je zibrka eseja koji se dotiču i teorijskih i praktičnih pitanja i vraćaju nas na sliku filozofije kao nečega što se tiče svih ljudi i pitanja koje svi postavljamo.
*Razgovor je vođen u emisiji Eureka na Radio Aparatu 6. novembra 2025. godine.
