Najbolji od svih mogućih svetova

Poslednje dve godine života nemački filozof Gotfrid Vilhelm Lajbnic (1646-1716) provodi onako kako ih ne bi opisao ni Volter (1694-1778), autor ironičnog romana “Kandid” i kritičar poznatog Lajbnicovog shvatanja o “najboljem od svih mogućih svetova”. “Hanover – moj zatvor”, Lajbnicova je beleška stara 300 godina, nastala u vreme kada već ostareo i bolestan filozof sakupja snagu da završi pisanje istorije porodice Brunšvik. U to vreme, jedan od članova ove porodice sedi na engleskom tronu pod imenom Džordž I (1660-1772) i sprečava svaki Lajbnicov pokušaj da mu se pridruži u novom kraljevstvu. Čovek koji godinama nije bio u stanju da napiše istoriju porodice ne zaslužuje mesto na dvoru – njegovo je mišljenje o velikanu filozofije i matematike. Međutim, pravi razlog ostaje tajanstven. Džordž I je sada vladar kraljevstva u kome se slavi Njutn, a Lajbnic se naziva plagijatorom i prevarantom. Plaše ga posledice do kojih bi mogao da dovede dolazak na dvor “suparnika” omiljenog naučnika. Ne sluša čak ni glas razuma princeze Karoline (1683-1737), supruge njegovog sina Džordža II, koja opominje da su i Lajbnic i Njutn veliki umovi i da bi trebalo da sarađuju.

Princeza Karolina čak govori Njutnovim sledbenicima o značaju “Teodiceje”, jedine Lajbnicove knjige koju je za života završio, napominjući da je treba prevesti na engleski. Svi pokušaji su uzaludni. Dok u Engleskoj Lajbnica posmatraju kao neprijatelja, on u Hanoveru provodi poslednje dane sa samo jednim zadatkom – završiti istoriju porodice Brunšvik, za koju je govorio da je godinama gura kao Sizifov kamen. Ostali su mu samo pomoćnik koji ga prati i kralju govori da Lajbnic ne radi dovoljno i da nije zaista bolestan već bi se oporavio od veće količine novca, i stanovnici Hanovera koji su ga nazvali Leveniks (onaj koji ni u šta ne veruje). Postavljajući svoju tezu o “najboljem od svih mogućih svetova”, Lajbnic inače nije poricao da u njemu postoji zlo, ali je tvrdio da Bog, koji je sveznajući, a uz to ima i dobre namere, bira među bezbrojnim mogućnostima ovakav svet upravo zato što je procenio tu kombinaciju događaja kao najbolju. Sve ono što se moglo dogoditi, a nije, ostaje kao realnost nekih drugih mogućih svetova od kojih smo spaseni živeći u ovom najboljem.

U Hanoveru je Lajbnic radio 40 godina za kneževsku porodicu, ali život je pre ovih poslednjih godina izgledao mnogo sjajnije. Bilo je i ranije trenutaka u kojima je žalio što nije u Parizu ili Londonu među najučenijim ljudima, pa je zapisao: “Ovde teško da mogu da pronađem ikoga sa kim bih mogao da razgovaram. U ovom regionu dvor nije mesto na kome se priča o učenim stvarima”. Ipak, uvek je uspevao da pronađe sagovornika koji je cenio njegovo znanje, a često je umeo da iskoristi svoje političke i diplomatske sposobnosti i sebi obezbedi put na koem će naučiti nešto novo. Do dolaska u Hanover 1676. godine, Lajbnic je već imao značajne političke, filozofske i naučne rezultate, a sa porodicom Brunšvik je sarađivao i pre konačnog preseljenja.

Nakon što je na univerzotetu u rodnom Lajpcigu odbijena njegova želja da doktorira prava jer je bio suviše mlad, Lajbnic odlazi u Altdorf, gde sa 20 stiče ovu titulu. Doktor prava, koji uz to poseduje i znanja i brojnih drugih oblasti, izaziva divljenje barona Bojenburga, nekadašnjeg ministra, koji ga u značajnim društvenim krugovima neprestano hvali i preporučuje. Uz njegovo posredstvo Lajbnic upoznaje svog prvog poslodavaca iz kneževske hanoverske porodice, Johana Fridriha, čiji je bio savetnik za spoljne poslove.

Danas među istoričarima vlada mišljenje da nakon Lajbnica nije postojao tako široko obrazovan čovek, koji veoma dobro poznaje matematiku, fiziku, filozofiju, politiku, teologiju, botaniku, lingvistiku, geologiju, a nakon studija filozofije i doktorta iz oblasti prava, Lajbnic je želeo da proširi svoje matematičko znanje koje je u to vreme ocenio kao veoma slabo. Njegov cilj je Pariz, tadašnja kulturna i naučna prestonica Evrope, ali za takav put potrebna je, pre svega, finansijska podrška, ali i preporuka.

U Parizu Lajbnic upoznaje najveće naučnike svog vremena, stiče znanja iz matematike i fizike, čita prvi put Dekartove i Paskalove radove

Dok govori baronu Bajenburgu oduševljeno kako u Parizu postoji Akademija nauka i da bi želeo da tamo predstavi svoje ideje i sretne najveće naučnike svog vremena, baron dolazi na ideju da Lajbnic krene na ovaj put, ali sa drugačijim motivima. Francuske vlasti ga pozivaju da dođe 1672. godine nakon što su baron i knez poslali pismo u kome predstavljaju Lajbnicovu ideju i plan da Luj XIV krene u pohod na Egipat umesto da napadne nemačke i holandske države. Međutim, u Parizu Lajbnic uopšte ne razgovara sa vlastima o ovoj temi, ali zato upoznaje najveće naučnike svog vremena, stiče znanja iz matematike i fizike, čita prvi put Dekartove i Paskalove radove, a učitelj mu je Kristijan Hajgens. U Parizu boravi četiri godine, a nakon baronove smrti ostaje bez novca i život u francuskoj prestonici postaje nemoguć.

Nauka ga vuče prema ovom gradu, ali finansijske prilike ga opominju da treba da prihvati ranije odbijanu ponudu i postane kneževski bibliotekar u Hanoveru. Osim toga, u Francuskoj je vršen veliki pritisak na njega da primi katoličku veru, na šta Lajbnic nikako niej pristajao, ne zato što je bio vernik, protestant, već zato što je smatrao nemoralnim promenu vere iz koristi, a celog života je težio ujedinjenju hrišćanskih crkava. U Hanover je poneo i jedno zatvoreno pismo za Johana Fridriha ne znajući da u njemu piše: “Da bi postao jedan od najvećih ljudi našeg vremena, Lajbnicu nedostaje samo da primi katoličku veru”.

Danas, nakon što je prošlo više od 300 godina od njegove smrti još se ne može ni pretpostaviti kada će biti objavljeni svi njegovi radovi i delovi knjiga koje je započeo

Nakon što je prihvatio posao bibliotekara i savetnika i krenuo prema Hanoveru, Lajbnic je posetio jednu veoma zanimljivu usputnu stanicu – Hag, gde se susreo sa Baruhom de Spinozom o kome je mnogo slušao. Ne postoje pisani tragovi njihovih razgovora, samo podatak da su danima diskutovali o filozofiji i njenoj istoriji i da je Spinoza tom prilikom Lajbnicu pokazao delo koje je pripremao, a koje će postati jedno od najznačajnijih dela filozofije, “Etiku”.

Lajbnic nastavlja svoj put prema Hanoveru. Iako razočaran jer napušta Pariz, zadovoljan je što radi za kneza Johana Fridriha za kog je napisao: “Živim kod monarhatoliko dobrodušnog da je povinovanje njemu bolje od svake slobode”. Međutim, knez umire 1697. godine i nasleđuje ga brat Ernest Avgust (1629-1698), koji nije bio dovoljno svestan Lajbnicovog obrazovanja i značaja njegovih ideja, i koji će mu dati najteži zadatak – pisanje porodične istorije.

Mudri Lajbnic ipak uspeva da iz ove situacije izvuče najbolje pa porodičnu istoriju koristi kao izgovor za brojna putovanja na kojima treba da sakupi materijal, a usput sakuplja različita znanja. Zašto nikada nije zavšrio ovaj zadatak? Pre svega, on je uvek pronalaizio nešto u trenu važnije, ali ni neka od zaista značajnih dela nije doveo do kraja zato šro je pokrenut brojnim interesovanjima stalno započinjao nove poslove nemajući uvek vremena da završi stare. Zato je “Teodiceja” jedino potpuno delo koje je za života napisao, a i njega je počeo da piše u starosti.

Danas, nakon što je prošlo više od 300 godina od njegove smrti, još se ne može ni pretpostaviti kada će biti objavljeni svi njegovi radovi i delovi knjiga koje je započeo. Jedna anegdota kaže da istoriju porodice Brunšvik nikada nije završio jer jebio toliko detaljan da ne bi mogao da napiše kako je nastala ova porodica ukoliko pre toga ne otkrije kako je nastao čitav svet.

Lajbnic je čitavog života žudeo za povezivanjem sa učenim ljudima, a smatra se da se dopisivao sa oko 1100 ljudi.

Lajbnic je ipak sa Ernestom Avgustom pronašao zajedničke teme i ciljeve. Među njima je bilo i ujedinjenje crkava kome su obojica težila iz različitih razloga. Dok je knez mislio da će se tako zbližiti sa Francuskom, filozof je težio ujedinjenju ljudi gledajući dalje od religijskih podela. Podršku kneza je imao i kada je napisao “Mars christianissumus”, jednu od najvećih satira o Luju XIV. Međutim, pravi Lajbnicov saveznik bila je kneginja Sofija (1630-1714), Avgustova supruga i sestra čuvene Dekartove učenice, Elizabete od Bohemije. Obrazovana i veoma upućena u filozofiju, bila je jedna od retkih osoba sa kojom je Lajbnic mogao da vodi zanimljive razgovore.

Sofijinu ličnost i obrazovanje u Lajbnicovim očima mogla je da zaseni samo njena ćerka Sofija Šarlota (1668-1705), prva pruska kraljica i supruga kralja Fridriha I. Među supružnicima nije bilo mnogo sličnosti, dok je kralj voleo raskoš dvora i uživao u zabavama i maksenbalima, kraljica je volela da se povuče u park i čita. Dvorski život joj nije bio zanimljiv, a mnogo više je volela razgovore o političkim i religiioznim temama, mada je gajila interesovanje i prema matematici, filozofiji i fizici. Sa Lajbnicom je često razgovarala, a kada su bili razdvojeni, neprestano su razmenjivali pisma. Sačuvan ih je tek mali broj, jer je nakon Sofijine rane smrti kralj spalio sva pisma do kojih je došao.

Nakon smrti Ernesta Avgusta u Hanoveru je na vlasti njegov sin, brat Sofije Šarlote, ni po čemu njoj sličan, Georg Ludvig (1660-1727), koji će 1714. godine postati engleski kralj Džordž I. Dok se pruska kraljica divi Lajbnicu i učestvuje u njegovim razgovorima ne samo kao slušalac, već iznoseći svoje stavove i ideje, njen brat ga posmatra samo kao običnog činovnika. Lajbnic više puta odlazi u Berlin u posetu kraljici Sofiji Šarloti i saznaje za njenu želju da u Berlinu osnuje astronomsku opservatoriju. To Lajbnic koristi kao priliku da sa njom razgovara o značaju osnivanja sveobuhvatnije naučne institucije, akadmije nauka, koja bi bila mesto okupljanja, razmena ideja i predstavljanja radova učenih ljudi. Uzor su Akademija nauka u Parizu i Kraljevsko društvo u Londonu, koje je Lajbnic posetio, a iza sebe u to vreme on već ima neuspele pokušaje osnivanja akademije u Beču.

Prvi pruski kraljevski par imao je razumevanja za ovakav poduhvat i osniva Akademiju u Berlinu 1700. godine (dok još Fridrih I nije postao kralj), a za prvog predsednika postavlja samog Lajbnica, koji nije želeo da Akademija bude samo kopija prethodnih, već da njom vlada nemački duh. Od tog vremena Lajbnic sve više piše na nemačkom, a sve manje na francuskom i latinskom jeziku, a jedan od ciljeva koji je postavio pred Akademiju bilo je i povezivanje teorije i prakse, kao i vođenje računa o domaćinstvima. Brojni razgovori sa Sofijom Šarlotom doveli su ga na ideju da neke od svojih misli ujedini pa piše “Teodiceju” i “Monadologiju”, koja je najbliža Lajbnicovom filozofskom sistemu iako ga nikad u tom obliku nije imao. Kraljica umire 1705. godine, a u to vreme već je promenjen engleski zakon o nasleđivanju i zna se da će tron naslediti njena majka Sofija Hanoverska ili njen sin Georg Ludvig.

Lajbnic je čitavog života žudeo za povezivanjem sa učenim ljudima, a smatra se da se dopisivao sa oko 1100 ljudi. Pre osnivanja berlinske Akademije nauka, tačnije 1697. godine, Lajbniv se prvi put susreće sa vladarem koji će na njega ostaviti veoma jak utisak i čiju će podršku dobiti, Petrom Velikim. Lajbnic je tada imao 55 godina, a Petar Veliki je bio mladi vladar na putovanju kroz Holandiju i nemačke države kako bi izučavao pomorstvo. Do tog trenutka Lajbnic je imao veoma negativno mišljenje o Rusiji, kakvo je vladalo u zapadnoj Evropi, smatrajući je varvarskom državom koja može da ugrozi evropsku civilizaciju.

Međutim, kratkotrajan susret sa Petrom Velikim u Hanoveru ostavo je na Lajbnica pozitivan utisak. Posle 14 godina kreće u Rusiju u želji da vidi kako ovaj vladar upravlja carstvom i da ga posavetuje kako da poboljša položaj nauke i umetnosti. Tom prilikom Lajbnic je predložio osnivanje Akademije nauka u Sankt Peterburgu, koja do njegove smrti još nije bila osnovana, ali izložio je brojne planove koje je Petar Veliki pohvalio iako ih nije doslovno sprovodio.

“Pokroviteljstvo nauke je uvek bilo moj glavni cilj, ali mi je nedostajao monarh koji bi se dovoljno interesovao za to”, piše Lajbnic zadovoljan što je pronašao takvog vladara i svog poslednjeg pokrovitelja. Rusiju je Lajbnic video kao prazan list papira na kome se može učiniti mnogo po pitanju obrazovanja, a da se izbegnu sve stare greške koje su u Evropi već postojale. Lakše je graditi novo, nego popravljati staro, smatrao je on, a sa ruskim vladarem se poslednji put video nedugo pre svoje smrti 1716. godine.

I dok će u “najboljem od svih svetova” ser Isak Njutn biti sahranjen uz najviše državne počasti, Lajbnicov grob neće biti obeležen čak 50 godina.

Poslednje godine Lajbnicovog života više od svega obeležila je borba sa Njutnom. Tačnije, sam Njutn se uvek držao po strani, ali su njegovi sledbenici napadali. Lajbnic je 1675. godine došao do jednog od najvećih otkrića, diferencijalnog računa, a objavio ga je devet godina kasnije. Međutim, za vreme posete Londonu imao je pristup Njutnovim neobjavljenim šifrovanim radovima, što je izazvalo sumnje Kraljevskog društva da je Lajbnic običan plagijator. Danas postoji konsenzus da su do ovog važnog otkrića dva velikana došla nezavisno jedan od drugog.

Međutim, poslednje godine života provodi u prepisci sa Njutnovim sledbenicima, raspravi i nemogućnosti da ode u London. Oko sebe nema nikoga od rođaka i bliskih prijatelja. U Berlinskoj akademiji nauka već odavno nije predsednik uz obrazloženje ove ustanove da je stari filozof prestao da se bavi istraživačkim radom. U takvim uslovima umire Lajbnic. I dok će jedanaest godina kasnije “u najboljem od svih mogućih svetova” ser Isak Njutn biti sahranjen uz najviše državne počasti, Lajbnicov grob neće biti obeležen čak 50 godina.

Njegov jedini naslednik, nećak Lefler, obradovaće se nasleđenom novcu, a Francuska akademija nauka jedina je u kojoj je održan govor povodom smrti velikog mislioca. U londonskom Kraljevskom društvu bilo je neprimereno hvaltii Njutnovog protivnika, a Berlinska akademija kao da je potpuno zaboravila svog najboljeg od svih mogućih osnivača.

——————–

* Tekst je prvobitno objavljen u časopisu Elementi, broj 7, 2016. godine.