“Svi doktorandi u jednom trenutku osete usamljenost”, Slađana Savić Jovanović

U novoj sezoni emisije Eureka fokus je na ljudima koji se bave naukom danas u Srbiji. Koje su teme njihovih istraživanja, koji su izazovi a koje lepote bavljenja ovim poslom, šta imaju da poruče budućim kolegama – neka su od pitanja kojima ćemo se iznova vraćati.

Prva gošća je Slađana Savić Jovanović sa Hemijskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Super žena koja radi sa super devojčicama – jedna od sintagmi koja opisuje hemičarku Slađanu Savić Jovanović. Slađana je dugo prijateljica Eureke i više puta je gostovala ali uvek od nje možemo da čujemo nešto novo jer bavi se naukom u svim mogućim oblicima – istraživački rad, nastava, društvena pitanja u naučnoj zajednici, popularziacija, naučno novinarstvo, rad sa decom, rad sa mladima, položaj žena u nauci, istorija nauke, nauka u muzejima – ništa od ovoga njoj nije strano.

Prenosimo deo razgovora iz 109. epizode Eureke, emitovane 10. oktobra 2025. godine na Radio Aparatu.

Neposredan povod za razgovor je i nagrada Zadužbine Đoke Vlajkovića za najbolje naučne radove mladih istraživača Univerziteta u Beogradu koju si nedavno dobila. Koliko ti ovo priznanje znači i čime se baviš u nagrađenom radu?

Rad je objavljen u jednom uglednom međunarodnom časopisu i prvi je rad moje doktorske teze. Tiče se uklanjanja jednog leka iz vode pomoću inovativne metode koja se zove netermalna plazma. Ovaj rad je rezultat saradnje najpre sa Fizičkim fakultetom ali i sa Institutom za hemiju, tehnologiju i metalurgiju. Dosta sam vremena uložila u ovaj rad i vrlo sam ponosna što je nagrađen. Nije ovo samo moj doprinos iako je moje ime među dobitnicama. Ovo je zasluga čitavog tima, čak i onih koji nisu među koautorima ai su pružili podršku tokom izrade.

Da, gotovo svaki uspeh u nauci je uspeh tima i teško je odrediti koliko je ko doprineo, ali svakako treba nagrađivati i prepoznavati pojedince, a posebno mlade istraživače jer i to je vrsta podsticanja. Kako vi na fakultetu podstičete mlade da se bave naukom?

Ne možemo da zaposlimo nekog bez određenog konkursa ali možemo uvek da radimo zanimljive stvari na diplomskim i master radovima, mogu studenti da volontiraju u laboratorijama.

Tema koja te posebno interesuje je zagađenje i prečišćavanje vode.

Moj izabrani molekul je propranolol. To je lek za aritmiju i anksioznot i često se koristi i u Srbiji i širom sveta. To onda povlači da često dolazi u otpadne vode. To je probematčno iz više razloga a najpre zbog toga što su lekovi dizajnirani da budu bioaktivni, tj. da izazovu neki odgovor bilo kod ljudskog bića, bilo kod drugih organizama koji imaju slične enzime, na primer kod vodenih organizama. Sa jedne strane, to može doći opet do nas putem lanca ishrane a sa druge uništavamo životnu sredinu.

Zato se trudim da ovaj lek, ali i druge supstance, uklonimo za sada na laboratorijskom nivou.

Drugi problem farmaceutskog zagađenja je baš to što su lekovi napravljeni da budu bioaktivni pa su potrebne vrlo male koncentracije da bi ispoljili efekat. Zato se zovu mikropolutanti. To čini da ovi lekovi lako prođu kroz standardne načine tretiranja otpadne vode.

Unapređeni oksidacioni procesi su jednostavni za primenu i mogu lako da se skaliraju. Ja radim na laboratorijskom nivou, ali ukoliko je neko zainteresovan da primeni, sigurna sam da možemo da pronađemo rešenje.

Blizu si odbrane doktorske teze. Kako iz ove perspektive sagledavaš dosadašnji put? Kako izgleda život doktoranda?

Prvo je potrebno neznanje šta te sve čeka. Ne mogu da kažem hrabrost jer kad sam upisala doktorske studije nisam bila svesna šta to sve podrazumeva. Potrebna je upornost i traženje prilika čak i tamo gde ih nema. Meni se čini da sam, uzevši sve u obzir, bila privilegovana jer moj mentor je sjajan i pružao mi je različite prilike ali sam isto tako morala kada je on postao dekan sama da tražim svoje mesto.

U jednom trenutku sigurno to iskuse svi doktorandi. Usamljenost i neku izgubljenost ali čini mi se da bez toga i mnogo grešaka ne možete doći do nečega. Treba znati koje veštine imate a koje vam nedostaju.

Potrebno je dovoljno neznanja na početku, u smislu da ne znate šta vas čeka, i upornost. Bez toga mislim da ne može da se zavšri doktorat. A posle neznanja i upornosti, na kraju dođu znanje i iskustvo.

Jedan važan aspekat tvog rada predstavlja i Kamp za super devojčice.

Organizator Kampa za super devojčice je Alternativni centar za devojke iz Kruševca. Ja sam nekoliko godina bila u komisji za dodelu stipendija za super devojčice, a ove godine sam imala tu čast da učestvujem na kampu i osmislim jednu radionicu hemije. Bilo je prelepo iskustvo. Deca tog uzrasta nemaju hemisjku laboratoriju u školi i ovo je neki prvi dodir da uzmu hemijsku čašu u ruke. Imale su dosta pitanja “Da li smo pogrešile?”, “Kako sad ovo?” tako da sam primetila da se devojčicama, a kasnije i ženama često ne dozvoljava da pogreše, da se igraju, da eksperimentišu, da im bude zabavno.

Konkurs obezbeđuje jednokratne stipendije za devojčice da se samostalno usavršavaju u oblasti koja ih interesuje (umetnost, nauka, sport) gde one same biraju i obrazlažu kako žele da se usavršavaju. To je prilka koju ja nisam imala. Fantastično je da postoji, a iz godine u godinu se prijavljuje sve veći broj devojčica.

Vratimo se odnos dece prema nauci, bilo da su u pitanju devojčice ili dečaci. Godinama se govori o tome kako budući studenti retko za svoju karijeru biraju prirodne nauke, ali možda kroz svoje školovanje nisu imali priliku da saznaju šta su ove nauke iako ih formalno imaju u planu i programu?

To jeste ogroman problem sa prirodnim naukama jer se uglavnom zasnivaju na eksperimentima. Naravno, svaka nauka ima i teorijski deo ali za decu mislim da je neophodno da postoji i neki minimalni laboratorijski rad.

S obzirom da si dosta posvećena pitanjima žena u nauci, kako vidiš današnju situaciju u Srbiji?

Ako gledamo brojke, čini mi se da su dobre. Makar na Hemihskom fakultetu. Od osnovnih studija do redovnih profesorki. Ali ne treba gledati samo brojke. Mislim da nam fali podrška. Ono što ja imam da kažem i doprinesem jednako je jednako je doprinosu koji ima moj muški kolega.

Nekad imam utisak da se izvinjavam što prisustvujem i učestvujem. Mislim da određenu ulogu ima i jezička barijera. Dogodilo se da sam bila na konferenciji gde su na panelu učestvovale tri žene i jedan muškarac i moderator ga je pitao kako se oseća među ženama. Nije mi bilo prihvatljivo da to čujem. Nemam uvek snage ili spremnosti da reagujem, ali ovde jesam i rekla sam moderatoru da mu je komentar bio nepotreban. Treba da imamo i jezički drugačije postavljene stvari da ne bi bilo ovakvih komentara.

Važno je vratiti se i istoriji nauke koja je puna loših primera postupanja prema ženama, ali iz tih grešaka učimo kako da današnje društvo bude bolje.

Poznato je da je dosta dostignuća pripisano muškim kolegama i nije uvažen doprinos žena ne samo u nauci. Najpoznatiji primer je otkriće strukture DNK i slučaj Rozalind Frenklin. Ali, čini mi se da i mi na Hemijskom nemamo dovoljno legata ili poznatih naučnicia iz oblasti hemije, da nismo sačuvali njihova imena ili nasleđe kako su doprinele nekoj oblasti. Ipak, drago mi je da postoji knjiga Prve hemičarke u Srbiji u kojoj je sačuvano i ime prve asistentkinje na Beogradskom univeritetu, a koja je bila hemičarka. Persida Ilić. Koliko ćemo još drugih stvari otkriti tek ostaje da se vidi.

Istorija nauke je još jedna tvoja strast. Prvenstveno se njome baviš kroz rad u Zbirci velikana srpske hemije.

Mislim da je fakultet za mene generalno bio transformativan. Vratio mi je radoznalost, ali transformisao me je i u tom smislu da do fakulteta nisam shvatala da je istorija živa nauka koja se istražuje i otkriva niti na koji dan dolazimo do dokaza i rekonstruišemo događaje.

Bilo mi je veoma zanimljivo kad sam počela najpre da volontiram u Zbirci uz veliku podršku prethodnice na mestu rukovoditeljke Jasminke Korolije. U Zbirci imamo različite eksponate, pretežno iz 19. i 20. veka. Hemiju u Srbiji pratimo od sredine 19. veka. Tu su knjige, instrumenti, pribor, a imamo i arhivsku građu. Ipak, najveću pažnju privlači kolekcija hemikalija.

Šta bi rekla studentima koji su tek upisali hemiju. Zašto su na pravom mestu?

Zato šo mogu da postave sva pitanja koja imaju, da iskoriste sve konsultacije i resurse koje fakulter pruža. Nema nas mnogo na fakultetu a i smerovi su mali, pa smo upućeni jedni na druge. Atmosfera je prijatna i prijateljska. Preporučila bih im i da volontriaju kad god mogu na različitim aktivnostima, tu upoznajemo ljude i stičemo socijalni kapital.