Da li mi verujete da lažem?

Klasična formulacija paradoksa lažljivca glasi: „Ja sada lažem“. Ako zaista lažem, ovom rečenicom govorim istinu, što znači da ne lažem. A ako govorim istinu kada izričem ovu tvrdnju, to znači da u isto vreme lažem i da je rečenica koju izgovaram istinita.

Ovaj paradoks nam pokazuje da naša shvatanja o istini i laži mogu da nas dovedu do kontradiktorne situacije i da rečenice mogu da se konstuišu tako da gramatički i semantički budu ispravne, a da im se ipak ne može dodeliti istinitosna vrednost.

Ne zna se koliko je tačno star ovaj paradoks, ali pretpostavlja se da je prvi put formulisan u šestom veku pre nove ere kada je filozof Epimenid rekao „Krićani uvek lažu“, a i sam je bio Krićanin. Može se reći da je Epimenid u određenom smislu bio preteča novinara koji tvrdi da svi novinari lažu.

Međutim, veruje se da Epimenid nije imao nameru da ovu tvrdnju postavi kao paradoks, pa se počeci paradoksa lažljivca vezuju za četvrti vek pre nove ere i Eubulida iz Mileta koji je navodno rekao: „Čovek kaže da laže. Da li je to što govori istina ili laž?“.

Iako se ne zna ko je tačno prvi postavio ovaj paradoks, sasvim je izvesno da on okupira ljude još od antičkih vremena, pa je tako po predanju izvesni Filipes umro pokušavajući da reši ovaj problem.

U savremenom svetu svakodnevno smo okruženi lažnim i istinitim tvrdnjama, ali retko zastanemo da razmislimo o ovom paradoksu. Sa druge strane, naučno-fantastične knjige i filmovi nas stalno podsećaju na ovaj stari paradoks koji je mnogim velikim umovima zadavao glavobolje.

Paradoks lažljivca se ne pojavljuje samo u zapadnoj misli, već je poznat i indijskoj filozofiji i islamskoj tradiciji, a u svim ovim tradicijama postoji u više oblika. Klasična formulacija je samoreferentna jer rečenica pokušava da odredi svoju istinitosnu vrednost, ali postoje i formulacije ovog paradoksa koje nisu samoreferentne.

Jedna od varijanti je paradoks lažljivca po kome imamo jednu kartu i sa obe njene strane se nalazi tekst. Na jednoj strani piše: „Rečenica sa druge strane karte je istinita“, a na drugoj strani piše „Rečenica sa druge strane karte je lažna“. Isti je slučaj sa formulacijom: „Sledeća rečenica je istinita. Prethodna rečenica je lažna“.

Sada rečenice nisu samoreferentne ali nas dovode do istog problema. Jedna verzija paradoksa lažljiva je inspirisana pričom o Pinokiju i postavlja pitanje šta će se desiti ako Pinokio kaže: „Moj nos će sada porasti“.