- Jovana Nikolić
- October 31, 2022
- 3:29 pm
Dvadesetih godina prošlog veka na zabavama u različitim delovima Sjedinjenih Američkih Država mogle su se opaziti devojke u haljinama koje neobično sijaju, baš kao i njihova kosa i zubi. Bile su ponosne na mogućnost da na svom radnom mestu dođu do “tajnog sastojka” ovakvog izgleda sve dok se nije ispostavilo da im je trajno uništio zdravlje. Reč je o hemijskom elementu koji su Marija i Pjer Kiri otkrili krajem 1898. godine i koji je po latinskoj reči radius koja označava zrak ili snop, dobio ime radijum. Zbog primenjivosti u medicini i nedovoljnog poznavanja osobina ovog hemijskog elementa, radijumu su najčešće pripisivana samo poželjna svojstva pa su tako bili široko rasprostranjeni kozmetički proizvodi koji su sadržali radijum u sebi, pa čak se u reklamama lagalo da u kremama ima ovog elementa kako bi bile primamljivije.
Osim u kremama, radijum se koristio i u proizvodnji časovnika koji su se prvenstveno koristili u vojsci zato što su svetleli u mraku. Naime, pravljena je posebna fluorescentna boja na bazi radijuma kojom su se farbali brojčanici i kazaljke, a u SAD-u je postojalo nekoliko ovakvih fabrika. Zbog privlačnih honorara u njima je posao tražilo na hiljade mladih devojaka koje su odgovarale profilu savršenog radnika s obzirom da su im šake i prsti bili tanki pa su mogle preciznije da rade. Kako bi se preciznost usavršila, nadređeni su im savetovali da vrh četkice povremeno dodirnu usnama. O mogućim štetnim posledicama nije bilo ni reči pa su one često išle korak dalje i namerno farbale svoje nokte, lice, zube, a na posao su dolazile u svojim najlepšim haljinama kako bi zasijale od radijumske prašine.
Da se nešto čudno dešava prva je primetila dvadesetčetvorogodišnja Moli koja se zbog zubobolje obratila stomatologu. Zub je odmah izvađen, ali već posle nekoliko dana imala je problem sa susednim zubom koji je takođe morao da se vadi i tako redom. Za sve to vreme u ustima su se pojavljivale rane koje nisu zarastale. Neoznata bolest se širila a za manje od godinu dana devojka je preminula. U izveštajima o njenoj smrti nije bilo ni reči o radijumu. Kao zvanični uzrok njene prerane smrti je naveden sifilis. Međutim, druge devojke iz fabrika satova su počele da dobijaju slične simptome.
Kompanije su očigledno morale da se odbrane jer je radijumska farba počela da izaziva sumnju javnosti. Tako je najpre angažovana nezavisna komisija koja je utvrdila da je farba zaista dovela do razvoja bolesti da bi zatim kompanije ovo odbacile i angažovale drugu komisiju koja je tu tvrdnju opovrgla. Sa druge strane, patolog Harison Martlend je 1925. godine dokazao da je radijum uništio organizam devojkama i objasnio kako ovaj element deluje na telo. To je dodatno podstaklo devojke da ne odustaju od borbe, ali i pažnja javnosti je sve više rasla pa je pitanje bezbednosti radijuma često postavljano na naslovnim stranicama novina.
U borbi za prava radnica istakla se Grejs Frejer koja je uspela da nađe advokata koji će ih zastupati nakon nekoliko njih koji su ih odbili. Govorila je da joj je bilo čudno kada je jednom prilikom istresla nos i videla da je maramica zasvetlela. Međutim, videla je da niko ne reaguje na to i da se devojke kroz šalu i smeh ukrašavaju radijumskom farbom za koju se govori da nije štetna. Nastavila je da farba brojčanike sve dok nije fabriku napustila zbog boljeg posla bankarske blagajnice. Ali, nakon dve godine uspomene na stari posao počele su da se vraćaju sa zubima koji su joj ispadali. Rendgenski snimci su pokazali da ima ozbiljne probleme sa kostima koje lekari nisu uspevali da objasne sve dok jedan od njih to nije povezao sa izlaganjem radijumu. To je navodi da tuži firmu U.S. Radium a u borbi joj se pridružuje još nekoliko koleginica koje su bile teško obolele i koje su mediji koji su pratili istragu nazivali “Radijumskim devojkama”. Brojna suđenja dovela su i do ekshumacije Molinog tela prilikom čega je utvrđeno da nije preminula od sifilisa kao i da su njene kosti bile izložene izvoru radioaktivnosti.
I sam pronalazač svetleće radijumske boje, Sejbin Arnold fono Sočoki preminuo je 1928. godine od štetnih posledica svog izuma i time postao šesnaesta žrtva, ali oštećene devojke su uspele da slučaj dobiju na sudu tek deset godina kasnije. Osim što su skrenule pažnju naučne i šire javnosti na štetu koju radijum može da nanese, ove devojke su postale i simbol borbe za zaštitu zdravlja na radu. Njihovo gorko iskustvo i danas je tema o kojoj se priča, a 2017. godine autroka Kejt Mur je napisala knjigu “Radijumske devojke: Mračna istorija američkih žena koje svetle”, a naredne godine Lidija Din Pilčer i Džini Moler su snimile film “Radijumske devojke” koji je počeo da se prikazuje tokom pandemije. U epilogu filma se navodi da je slučaj uticao na američke zakone o radu, ali i da su se sporne farbe za svetleće satove koristile sve do sedamdesetih godina prošlog veka, kao i da će Gajgerov brojač inad grobova ovih devojaka beležiti radioaktivnost još hiljadama godina.
